Radojica Nikčević je, tvrde njegovi prijatelji, znao da zbog poslova kojim se bavi može svašta da se desi, ali je to jednostavno bio život koji je odgovarao njegovom temperamentu.
Nekoliko dana pred ubistvo u oktobru 1993. godine, Nikčevićev blizak prijatelj ga je čuo kako, nekako sam sebi, kaže: „Ne znam više za koga radim.“
Letovanje u Maleziji
Sagovornika iz tadašnje savezne policije je zabrinjavalo što nije bilo nikakvog pomaka u istrazi ubistva, iako se Nikčević družio s brojnim policajcima i političarima. Ta činjenica je bila povod spekulaciji da je njegovu likvidaciju naručio neko moćniji i uticajniji od njega. „Kada su ubili Radojicu, koji je bio toliko moćan, onda tvoj i moj život ništa ne vrede“, zaključio je Nikčevićev prijatelj.
U jeku ratnih sukoba u bivšoj Jugoslaviji, ovaj Srbin crnogorskog porekla, rodom Nikšićanin, u novinama je javno napao ratne profitere najavivši „državnu odmazdu“. Kažu i da je intenzivno počeo da se raspituje ko je nalogodavac prodaje oružja suprotnoj strani. Govorilo se da mu je upravo neko od njih, naročito pogođen, došao glave.
Druga teorija zasnivala se na Nikčevićevim putovanjima u Maleziju, gde je navodno i letovao tri godine, ali uzgred i ugovarao posao za crnogorsko preduzeće koje se bavi kopanjem kanala za navodnjavanje. Dokaza za sklapanje tog posla nije bilo, kao ni za spekulacije da je tamo navodno dogovarao i daleko unosniju kupovinu opijuma, koja bi se uvezla preko crnogorskih luka.
Ožalošćeni Pablo
Sledeći „sumnjiv“ put odveo je direktora „Šumadije“ u Kolumbiju. Odmah su osvanule priče da je tamo otišao kako bi ostvario kontakt sa kolumbijskim kartelima i tadašnjim najvećim svetskim narko-bosom Pablom Eskobarom. Ove priče je podgrejala i čitulja koja se pojavila u beogradskim novinama nakon Nikčevičeve smrti - kao ožalošćeni bio je potpisan Eskobar, koji je dva meseca kasnije ubijen.
Radojica je započeo poslove i u Rusiji. Pričalo se da je tamo ostao dužan veliki novac, što je takođe ostavljalo povoda sumnji da je naređenje za ubistvo stiglo iz inostranstva. Nikčevića je ambicija gonila da ostvari nešto što je izgledalo nemoguće. Njegovi poznanici iz SDB veruju da ga je to i odvelo u „sivu zonu“. Bio je blizak s kriminalcima. Nije skrivao ni da je imao značajnog udela u organizaciji razbijanja demonstracija kod Terazijske česme 1991. Izvori iz SDB kažu da se Nikčević hvalio kako dnevno u kasu stavlja skoro 100.000 dolara. Navodno je samo u poslednjih godinu dana života zaradio 10 miliona dolara...
Za Kurir piše Vojislav Tufegdžić autor knjige i filma „Vidimo se u čitulji“
Nikčević i Ðovani di Stefano u Kolumbiji
STRAHOVALI OD NARKO-KARTELA
Tokom boravka u Kolumbiji u društvu Nikčevića i Đovanija di Stefana bila su i dvojica ovdašnjih kriminalaca sa zadatkom da brinu o bezbednosti. Jedan od njih je posle puta ispričao:
- U Bogotu smo stigli privatnim avionom. Po čitav dan Nikčević i Di Stefano su obilazili banke. Kako se to radi u Kolumbiji, unajmili smo ljude da neprekidno čuvaju avion da nam narko-dileri ne bi poturili drogu. Oni lako saznaju gde avion leti, pa onda organizuju „doček“ da preuzmu svoju robu. Kad tamo izađeš na ulicu, vodiš računa da ti ne ode glava zbog dobrog sata ili zlatnog lanca, a ne da razmišljaš o „kombinacijama“. Sve vreme smo se ponašali skromno da nikom ne upadamo u oči.
Sutra: Frankfurtski greh Gorana Vukovića
Za Kurir piše Vojislav Tufegdžić autor knjige i filma „Vidimo se u čitulji“
Kurir / E.K.
Foto: Printscreen, Profimedia
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
KURIR TV VESTI UŽIVO: Mama je otišla da trči i nestala je u travi! Ovo je rekla mala Jana o ubistvu pevačice Jelene Marjanović!
