Kriminalom je počeo da se bavi u Srbiji, a onda je otišao u "pečalbu". Shvatio je da gastarbajteri bolje zarađuju "preko", bez obzira na to s koje su strane zakona. Najpre je okusio sladak život, velike pare, ali onda se okrenulo kolo sreće...
Kurir ekskluzivno objavljuje svedočanstvo dilera droge iz Beograda, koji se preselio u Beč, gde je od prodaje heroina zarađivao hiljade evra dnevno. Ali, i njegova priča se, kao i mnoge slične, završila višegodišnjom robijom.
"Sve je počelo sa Lazaratom. Išao sam i do 300 evra dnevno u Beogradu na vutri dok se to nije desilo. Sredinom juna 2014. godine u novinama su osvanuli naslovi „Pala republika kanabisa“, „Policijski upad u selo droge”. Kažu da je albansko selo Lazarat imalo vojsku koja čuva drogu. U akciji je zaplenjeno i kasnije zapaljeno 11 tona kanabisa, odnosno pronađeno i uništeno još 70.000 stabljika te biljke.
Od tog trenutka zarada pada meni u Beogradu. Morao sam da vraćam velike dugove od kocke, navikao sam na ozbiljne troškove. I godinu dana nisam znao šta ću. Kilogram marihuane je do Lazarata na ulici bio 800 evra, a sada je 3.000. I to ako nađeš. Brzo sam odlučio. Idem u Beč. I kreće…
Imam druga, dugo radi Beč, heroin. Meni svejedno. Šalje mi 100 evra, sedam u autobus, stižem. Daje mi još 1.000 evra, tražim stan, upoznajem grad, rizične lokacije, bolje, lošije i počinjem. Znači, nemam nijednu mušteriju, drug mi daje svojih pet za početak. Treba mi mnogo više, biće valjda. Njemu trebam ja, najviše da ima ekipu. Sada nas je sa mnom trojica. Taman. Zašto trojica? Ako jednog hapse dvojica mu pomažu. Jedan je često u tim situacijama malo. Dvojica su taman.
Vrlo brzo sam shvatio kako funkcioniše. U Srbiji je gram heroina 2.000 dinara, odnosno 0.9 grama se stavlja u paketić. U Beču je gram 30 evra, a ja sam plaćao kilogram kod Turaka 24.000 evra. Uz “bazu” i ostalo skraćivanje mene gram ispadne 17, znači zarada 13 evra. Kada sam posle dva meseca razradio posao imao sam pedesetak mušterija. Prosečno 50 grama dnevno i svaki dan je radni. Za šest meseci mogu da vratim dugove i da imam stan od 50 kvadrata u Beogradu.
Konkurencije nema. Ima, ali ne dovoljno. Kad se ugledamo, samo okrenemo pogled. Nikom ne trebaju problemi. Imamo dva automobila. Za svaki slučaj, za uzimanje robe, za štekovanje para. U automobilima u garažama po Beču može da bude i po pedesetak hiljada evra. To tamo nije rizik. Mesečni trošak garaže oko 200 evra. Svi naši troškovi su u odnosu na zaradu sitni. Sama prodaja se ne radi kolima, nego metroom. Imam dva udarna termina. Ujutru kad upalim telefon. Gomila propuštenih poziva i krećem. Za petnaest minuta sam na bilo kojoj lokaciji u Beču. Postoje dva ključna talasa prodaje. Taj jutarnji koji traje oko dva do tri sata i kada se mušterije vrate sa posla od četiri po podne pa naredna dva do tri sata. U međuvremenu, poneki.
Nas trojica smo znači, odlučni, povučeni, čujemo se jednom na dnevnom nivou, fiksnim, uveče. Ko se ne javi, tog su uhapsili. Koga uhapse, plaćamo mu advokata. Znači mi imamo ozbiljan poslovno drugarski odnos, uz puno poverenje. I pravilo je, čujemo se samo uveče. Ipak, tek je jutro. Zvoni mi telefon. Poznat broj. Javljam se.
Otkud ti?
Opkolile su mi zgradu kobre. Sklanjaj sve, beži gde možeš. Baciću sve pare i drogu kroz prozor na njih. Neću da im dam ništa.
Krećem!
Austrijske Kobre su pripadnici specijalne policije najsličnije našem SAJ-u. Ulećem u garažu uzimam auto, nalazimo se nas dvojica, stižemo do njegove zgrade. Kobre su opkolile zgradu, novinari se skupili. Ako ovaj stvarno poludi toliko da počne da baca pare i drogu, uzimamo drogu i palimo. Ne znamo dovoljno Nemački, ne razumemo šta panduri pričaju. Međutim vrlo brzo shvatamo da to već dugo traje. Izgleda da je nešto drugo. Ne hapse se ovako dileri. Moša! Neko je oteo ženu i dete i drži ih u zgradi.
Sutra sve od početka. Na ulicu iznosim pedesetak paketića. Koliko sam uzeo, toliko imam. Nepisano pravilo - nikako se u toku dana ne vraćam po još. Ako prodam sve, kraj je radnog vremena za taj dan i vraćam se u stan. U jednom stanu je devojka, u drugom je štek za drogu, a treći je zajednički štek za pare od nas trojice. Svaki drugi dan, oko 3.000 evra, nosim u zajednički štek.
Na mesec dana idem po novu robu. Sedam u kola, ubacujem pare u naslon za ruku između dva sedišta. Novčanice su od 10 i 20 evra, pa staje samo 40.000 evra. Ostavljam otključan auto na dogovorenom mestu. Javljaju mi gde je roba. Idem metroom, obavezno. Nikako kolima, može policija da me zaustavi. U kesi do šteka nosim robu. Robu “sečemo” sa tridesetak posto “baze”. I opet na ulicu.
A na ulici tog 29.6.2015. godine je bio jedan od boljih dana. Rekao sam im da radim samo pre podne i “leteo” sam celo jutro i odlično prošao. Već do podne sam sve završio. Izlazim iz vagona metroa i ulazim u hodnik. Idem ka liftu dugih 100 metara. Okrećem se, nema nikog u hodniku. Izlazim iz lifta na železničku stanicu. Opet nema nikog, pomislih. Skrećem desno…
Stop policaj!!!
Arlauče i baca me na zemlju. Ostali koji naleću udaraju me ko sivonje. U glavu, u noge, u stomak, rebra. Jedan mi struže glavu o asfalt. Dok me podižu vezuju mi ruke plastikom za kablove i udaraju me i dalje. Otvaraju vrata od auta i ubacuju me na zadnje sedište. Prednje sedište gura do kraja napred i savija mi glavu do ispod prednjeg sedišta i naglo ga vraća nazad, čime me ostavlja u položaju da bukvalno nemam gde, i ne vidim ništa.
Posle mesec i po dana praćenja, hapse me i uvode me u stanicu i u neku zavučenu sobu. Ulazi jedan pandur nešto priča i šamara me, ulazi drugi pa isto. Prođe pola sata, pa opet, jedan po jedan. Šamaranje.
Osuđen sam na sudu u Beču. U sedam njihovih zatvora sam proveo dve godine".
(Kurir.rs / Dejan Baić)
NE PROPUSTITE
