NADAM SE DA NA NEBU NIŠTA NE BOLI MOJU GOLUBICU Prošla su 4 meseca od ubistva Ivane u Beogradu, otac neutešan, UBICA JOŠ U BEKSTVU

Mesec ipo dana od Ivanine smrti, njen otac Slobodan Krivokapić prvi put se obratio medijima putem Fejsbuka.

"Dragi moji prijatelji I sa ovih virtuelnih strana ali I vi iz stvarnog zivota. Proslo je mnogo dana, za mene , svaki dan mi je kao vjecnost, nijesam stigao da vam se svima zahvalim na pruzenoj ruci I pomoci I razumijevanju zbog nase tragedije. Svako jutro I svako vece mi pocinju I zavrsavaju se samo sa jednom mislju... Zelim sa vama ovom prilikom da podijelim jednu pricu, pricu posvecenoj mojoj Ivani a napisala su je djeca sa kojima je dijelila knjigu, ocene ,radost, tugu , zivot... Napisana je prije mjesec I po dana, Tek sad Sam smogao snage da vam je napisem...Ja se ovom prilikom iz sveg srca zahvaljujem toj dragoj djeci.

Priču su nazvali "Ivanina pesma":

"...Kažu nam ti si otišla Ali ne to nije istina Ivana ovo si nam slagala! Vratićeš se ti i nastaviti da se smeješ Onako zvonko, jako, Toliko da svi krenemo U horu, Kako je uvek bilo. Čini mi se da je svet okovan tugom, Da zemlja besni za najboljim drugom... Čini mi se, vreme na satu unazad teče; Pogledah u kalendar pa srce presta’ da me peče... Vreme me baci do nekog izbledelog petka O, hajdemo ispočetka... Na hodniku baš našeg fakulteta, Čujem zvonki glas kroz masu silueta ,,Zaboravila sam da je danas predaja iz maketa!“ Dajem ti čačkalice, malo žice i lepka... Onako kako to obično biva sa poznanicima, koji se prepoznaju, A par tajni ih dele da postanu nešto više, Lica se smeše, kao da znaju, Upamtiću tempo kojim duša ti diše Tako je sve krenulo... Tebi je napraviti maketu bilo i suviše lako. Dok sam ja na svojoj dugo radila, tebi je trebalo 10ak minuta, Kao da si je do tada napravila milion puta... ,,Da li se nešto može dodati?“, asistent pita Kažeš: ,,Da i ne. Da li se nešto može oduzeti? Da i ne“ Gledaš ti, gleda asistent i gledam ja sa strane. Progovori ,,Desetka“ (,a tebi dah zastane) Ja u čudu, smejem se, moja je dobila 7cu i malo sam besna, Prestaje da te drži mesto i kao da ti je prostorija tesna. Tada nisam shvatila ali sada znam. Tvoj život bio je poput te makete. Moglo se svašta nešto i dodati i oduzeti Ali na kraju opet ništa. Trebali ste da je vidite i Ivanu i maketu Čista 10ka ali nije bilo tu nekog reda Bilo je svega I lepog i tužnog i ružnog i srećnog Svega! Ali bilo je stvarno Pogledam u kalendar opet i više nije petak I sada sam besna ali ovaj put istinski, Jer se desilo nešto Što niko nije očekivao. Nešto što nisi zaslužila. I pitamo se da li je moglo drukčije. Znate, ona je imala divnog glasa. Pevala jer je kaže tako je navikla kod kuće sa svojima Znala je tekst svake pesme Pravi mali džuboks! Plesala bachatu, Ma svaki ples je znala! I činilo se da je ništa ne plaši jer je Želela i volela toliko toga, Da joj je svaka planina bila mala. I zašto nam Pobogu nisi rekla? Čini se, odlaze uvek oni koji su najviša srca dotakli. Šta mi drugo ostaje nego da te pustim I pamtim, Jer uvek puštaš one koje voliš Ali ih držiš u srcu i sećaš se. I boli, ali voliš i srećan si što si ih imao. Ti nisi ovih nekoliko strofa... ti si knjiga Nedovršena. Ili neka daleka zemlja kao Norveška Koju si toliko volela. I znamo da ovo nije kraj, Ovo je samo prelazak U neku drugu formu. Sada si negde na lepšem Dalje od svih nas, ali Bliže Bogu. Hvala ti što si bila deo mog, Deo naših života. Bila si drugarica, sestra, rođaka, ćerka I uvek ćeš biti u našim srcima. Nisi zaboravljena. Živećeš večno u nama, Setićemo se kroz igru i pesmu I Paliću ti sveću na svakog Svetog Kozma i Damjana, Našu izabranu porodičnu slavu Jer smo porodica. Zbogom za sada Naša Ivana.”

"Oprostite mi na trenutku slabosti, oprostite I ne zamjerite, nijesam od vas mnogima odgovarao, nemam snage a ni volje za razgovore , ali ovu pricu ,osjecam da sam vam je duzam pokazati, vama koji ste voljeli nasu Ivanu, hvala ovoj djeci na ovim rijecima jos jednom."