Predrag Peđa Vladušić, jedan od aktera kultnog filma "Vidimo se u čitulji", 29 godina posle emitovanja ovog dokumentarca prvi put je, ekskluzivno za Kurir televiziju govorio je o turbulentnom periodu devedesetih fgodina prošlog veka i krvavih sukoba na beogradskim ulicama, kao i o ubistvu njegovog brata Mihajla Divca.
Vladušić je najpre objasnio da je sasvim slučajno završio u ovom filmu snimljenom 1994. godine.
-Tog dana me je moj pokojni brat Mihajlo Divac pozvao da dođemo kod njegovih drugara sa Zvezdare u neki klub. Ja sam ga poslušao i otišli smo tamo. Ispostavilo se da su bile prisutne kamere, tek tada sam shvatio da će snimati taj film. Sasvim sličajno se to desilo.
-Inače, devedesetih godina mnogi su nosili oružje i bavili se stvarima koje su bile veoma različite od današnjih. Retko ko se bavio sportom. Bila su to druga vremena nego danas - rekao je Vladušić.
Napad bombom
Peđa Vladušić je inače brat od tetke pokojnog Mihajla Divca, koji je ubijen 12. februara 1995. godine u hotelu "Putnik". Njih dvojica često bili na meti drugim grupama i klanovima, pa je jednom bačena bomba na ulazna vrata stana u kojem su zajedno živeli Vladušić i Divac.
- Nisu tada hteli da ubiju Mihajla Divca koji je spavao u stanu, nego su hteli da ubiju mene. Ja sam taj dan bio u Surčinu kod mojih prijatelja. Kada sam se vraćao, pošto smo živeli na četvrtom spratu, u hodniku je neko uklonio neonsku sijalicu. Kraičkom oka sam pogledao da li ima nekog na stepenicama dole i tu se pojavio neki maskirani lik sa oružjem. Brzo sam ušao u stan i otrčao kod Mihajla i rekao mu da neko želi da nas ubije. Otišao sam na terasu i kroz nju ušao u dnevni boravak. Probudio sam njegovu i moju majku pošto su spavale u dnevnom boravku - započeo je Vladušić.
- Tada su se začuli hici i bačena je bomba. Majke su se uznemirile i dobile su povrede od gelera. U tom trenutku napadač je uzviknuo: "policija, predajte se"! Pošto se nikada nisam predao, izvukao sam pištolj iz šteka i zapucao na njega. On je pobegao niz stepenice. Posle je upalo 50 do 60 policajaca koji su tretirali mene i Divca kao da smo mi napali nekog ili mi bacili bombu - dodao je on.
Zaseda u hotelu
On je ispričao kako je ubijen njegov brat Mihajlo Divac.
- Moj brat se družio sa Kizom Manojlovićem sa Zvezdare, bokserom, on je trebalo da ima meč tog dana, u februaru 1995. Dan pre meča brat me je pozvao i rekao da njegov drug Kiza ima problem sa nekim ljudima. On je trebalo da ima meč sa nekim Rusom, a i neka druga ekipa je trebala da ima meč sa njim. Mihajlo me je pozvao da idem sa njim. Rekao je da se taj meč održava ujutru u osam sati i da treba da se pojavimo ispred hotela "Putnik". Rekao je da povedem dva do tri druga i da će to on isto uraditi. Međutim, moj brat je imao poternicu u tom trenutku i ne znam kako je iko mogao da ga pozove da dođe na to mesto gde je bilo mnogo policije - započeo je Vladušić.
- Tada je trebalo da bude neko merenje i pošto nije došla ta druga ekipa, a mi smo došli, rečeno nam je da odemo nešto da doručkujemo, pa da se vratimo oko 10 sati jer je tada počinjao meč. Pošto je Divac imao poternicu hteo sam njega da stavim u kola i da ga odvedem u restoran "Sunce" u Blok 45. On je ušao u kola, međutim, Kiza ga je izveo da bi bio uz njega, jer mu je najbolji drugar. Mihajlo mi je rekao da dolazi za 30 minuta samo da vidi šta će biti sa drugarom. Posle nekih sat vremena dobio sam poruku na pejdžer "brat ti je upucan". Sa drugom Goranom otišao sam do hotela i video beli ambulantni auto. U tom trenutku nisam ni pretpostavljao da je moj brat mrtav. Prošao sam pored kola i video beli čaršaf. Nisam konstatovao dok nisam video njegove patike, sklonio sam potom čaršaf i video da je ubijen - rekao je naš sagovornik.
Nesuđeni golman
Divac je branio za IMT, tražio ga Partizan
Moj brat Mihajlo Divac bio je vrhunski sportista. Bio je fudbalski golman, branio je za IMT, bio je dobar, tražio ga je i Partizan. Međutim, njegova majka se protivila tome da bude fudbaler. Divac je ostao bez oca sa 10 godina i nije htela da se odvaja od deteta - kaže Vladušić.
Pogođen u leđa
- Godinama nakon ubistva sam vodio privatnu istragu i došao sam do saznanja da je došlo do pucnjave tako što je taj bokser, prijatelj mog brata, zakačio sa tim bokserom Radovanom Radusinevićem, nisam siguran da li je baš on bio u pitanju. Moj brat je izvadio pištolj i pucao je na tog čoveka. Pošto je imao kolt koji je imao šest metaka, ispalio je sve svoje hitce, i krenuo je napolje. U tom trenutku je neko zapucao na mog brata i pogodio ga u leđa. Pošto su se ti njegovi takozvani drugari razbežali, on je likvidiran. Kada sam došao u mrtvačnicu zatekao sam da moj brat nije ubijen sa jednim metkom, već je imao više metaka u telu. Dalje nisam išao sa tom istragom, prošlo je mnogo vremena. Ja sam danas porodičan čovek, neka se završi na tome kako je bilo. Taj Radusinović nije optužen da je ubio mog brata, već da je on već bio mrtav kada mu je prišao i da je on udarao mrtvog čoveka - istakao je Vladušić.
Susret
Inspektor Radišić mi je dao Mihajlove stvari
l Vladušić je pričao i o beogradskom inspektoru Draganu Radišiću, koji je ubijen 1996.
- Radišić je bio korektan policajac, pravi profesionalac. Kad je Mihajlo poginuo, pozvao me je i dao mi njegove stvari - rolku, jaknu, dva zlatna lanca.
"Vidimo se u čitulji"
Malo aktera filma je preživelo
"Vidimo se u čitulji" je dokumentarni film iz 1994. godine čiji su autori Aleksandar Knežević i Vojislav Tufegdžić. Radnja filma bazirana je na knjizi "Kriminal koji je izmenio Srbiju". Prikazuje nagli porast kriminala u Srbiji tokom građanskog rata u bivšoj SFRJ. Film sadrži delove intervjua sa policijom i takozvanim "momcima sa vrelog asfalta" koji otvoreno pričaju o svom načinu života.
U to vreme ubijeni su neki od žestokih momaka iz beogradske scene koji su žudeli za brzim akcijama, kao što su Romeo Savić, Dejan Marjanović Šaban, Slaviša Pavić Pirke i Aleksandar Knežević Knele. Likvidacije su se nastavile iz meseca u mesec, a među ubijenima su bili i Bane Grebenarević, Goran Vuković Majmun, Bojan Petrović i Bojan Banović. Malo aktera filma je preživelo, a Peđa Vladušić je jedan od njih.
Oči u oči sa napadačem
Predrag Vladušić kaže da je posle pokušaja njegovog ubistva sreo čoveka koji je bacio bombu na njega.
- Posle oko 15 do 20 dana od napada bombom, otišao sam do sela Boljevci, gde mi je prišao jedan čovek i rekao: "Poznati ste mi od nekud. Da li me poznajete?" Pitao sam ga ko je, a on je rekao: "Ja sam što sam bacio bombu onoj braći na Novom Beogradu." Ja sam mu tu rekao pošto si ti bacio bombu, hajde da se malo bolje upoznamo. Doveo sam ga do mog auta i tu sam ga pitao što je to uradio. On me je pitao: "Sa kim razgovaram?" Tada sam morao da odreagujem muški onako kako zaslužuje taj mučenik pošto je on čovek hendikepiren i imao je povredu na glavi. Dao sam mu do znanja da to nije trebao da uradi. Kada sam ga pitao ko ti je rekao da to uradiš, on je rekao da ga dobro znam i da je to jedan nazovi kriminalac sa Bežanije. Rekao mi je:"On mi je dao 20 evra i dva grama droge da to uradim". Dobro se zna ko je taj naručilac, ali ja nikada ne bih napao ničiju porodicu i mislim da je taj mnogo pogrešio što je to uradio.
Kurir.rs - Jelena Pejović / Rajko Nedić
NE PROPUSTITE
