Rajko Caušević, koji je bio vođa ozloglašene grupe "Pink panter", za sebe kaže da je svetski lopov i buntovnik veći od Če Gevare i dodaje da je iza njega i raj i pakao, kao i da je srećan što je i dalje živ.
Rođen je na Cetinju, a trenutno živi u Beogradu.
"Imam četiri žene, šestoro dece koje sam pronašao i sakupio, devet objekata, kuća, stanova, sve sam to poklonio deci i njihovim majkama. Veoma sam ponosan što nikada ružnu reč nisam rekao ni za jednu ženu sa kojom sam bio. Uvek kažem da sam ja kriv, za sve sam ja kriv, na kraju moje knjige koju sam napisao, stavio sam 'Za sve što mi se dogodilo ja sam kriv sam sebi'. Sve sam to sam sebi dozvolio, što sam se družio sa nekim političarima koji to nisu zaslužili, što sam imao neke prijatelje koji to nisu zaslužili. Dosta ljudi me savetuje u Crnoj Gori...'Ma zaboravi to što je bilo. Ne želim da zaboravim, jer ako zaboravim, onda će se opet dogoditi", počinje Rajko svoju priču.
Nakon dugog niza godina, koje je proveo pljačkajući "preko" skupio je 20 godina zatvora. Robijao je u zatvoru u Italiji, Luksemburgu, Francuskoj, Austriji, Španiji, Holandiji, Nemačkoj. Kako sam kaže, imao je mnogo sreće za tolike godine provedene u zatvoru, te je trebalo da mu daju 100 godina robije. Kaže da je naučio da bude muško i ima karakter, da bude poštovan od drugih i da poštuje druge, psiho-fizički da bude veoma jak i kad nema uslove za život. Rajko sada u Beogradu dane provodi u kazinu i kafićima. Novac mu nije bitan, jer kako kaže, on sam je fabrika za novac:
"Ako mi sad dođe, ja ću da napravim divlji pasoš, da isključim telefon, nema me, nestao sam. Otići ću u inostranstvo, tamo ću da 'puknem' neku juvelirnicu i doneću 200.000-300.000 evra".
"Ovde ne radim ništa, kockam se, imam prijatelje koje mi pomažu. Imao sam luksuzan život, nisam znao kako da potrošim novac, nekoliko puta sam bio milioner, taj novac mi je upropastio život. Ja živim kad imam novca, svi oko mene imaju, pravio sam kuće, imanja... Nisam milijarder, živim normalno, srećan sam što mogu da se krećem slobodno po gradu. Idem po kafićima kazinima, to je moja sreća, što mogu svakoga da pogledam u oči, što neće biti onih koji će mi reći, 'prodao si me', 'namestio si me', 'pokrao si me', 'ukrao si mi ženu'..." priča on.
"Ceo život nisam ništa radio"
Sa 16 godina došao u sukob sa policijom bacivši ekploziv ispred njihove zgrade, zbog čega je završio u ozloglašenom Spužu.
"Od muke sam krenuo da pljačkam. Izašao sam iz Spuža, to je jedan težak život mladića, kog su tukli, maltretirali, provocirali, bacali u nesvest od batina, ponekad ne mogu da shvatim da sam ja to sve preživeo. Bacio sam dinamit na sud i policiju zbog brata, tukli su mi brata, ja uzmem bacim dinamit ispred suda, to je bilo 1974. godine, Tito još bio živ, to je bila frka strašna. Tad sam imao 16 godina, kad sam završio u zatvoru, trebalo je tada da pomognu, da me u zatvoru nauče nekom zanatu, da kad izađem na ulicu, imam šta da radim...Kada sam izašao sa robije, nisam mogao da nađem posao. Otac me je odveo u Skoplje da služim vojsku, služio sam vojsku 3-4 meseca, onda sam napustio. Tada sam krenuo sa drugovima na 'šanu', prvo sam išao u Italiju da švercujem farmerke da bih preživeo. Otac i majka su bili razvedeni, živeo sam sa majkom i očuhom".
Rajko kaže da nije vođa organizovane kriminalne bande, već čovek koji je prvi to počeo, koji je motivisao ljude na takav sistem rada. Nije imao šefa po čijem nalogu je radio, a okupljao je hrabre i sposobne mladiće iz Hrvatske, Srbije, Makedonije i celog Balkana.
"To je strašan život, kreneš od šane, pa onda pljačka stanova, zatim luksuznih butika i radnji, zatim sam radio akter (među Pink Panterima poznatu kao akciju zgrabi i beži), zbog čega sam 1979. godine završio u zatvoru u Nemačkoj. To je podrazumevalo da uđem u juvelirnicu, kažem 'guten tag' zgrabim i bežim. Sednem na bicikl ili motor i nema me. Onda 'sover' jedna do nakomplikovanijih krađa, to će vrlo malo ljudi i da uradi, da dođu večeras kod vas dok ste sami ili sa porodicom, da vas pokrade.
Radio sam uglavnom sa momcima sa naših prostora. Oni imaju već sve pripremljeno za pljačku, ja pošto živim tu, mesecima unazad pripremam teren, obilazim, to je komplikovan proces koji nekada traje i mesecima. Nije to baš lako, dođete, pa ukradete i idete, priprema traje nekada po nekoliko dana, a za teže krađe i po četiri meseca. Moram da prikupim sve moguće podatke, ko je šef, ko zaključava radnju, ko je gazda, ko otvara radnju ujutru", kaže Rajko nazivajući sebe skitnicom, koji luta gradom tražeći vredan plen.
Najvrednija krađa biblije
"Tražim da to bude što veće vrednosti, jer ista mi je kazna, ukrao milione, ili 100.000. To je ta blic krađa, niko nije povređen, nema mržnje, nema nasilja, zbog toga smo mi posebni. Najvrednije što sam ukrao je biblija, na to sam posebno ponosan, ukrao sam je iz muzeja jednog. To se desilo u Austriji, ta biblija je neprocenjive vrednosti, veličine je nokta, to sam odneo na jedno sveto mesto. Jedan moj prijatelj u Beču, Srbin poreklom mi je rekao: 'Daću ti jaguara, daću ti omegu, zlatan sat, lanac i još 200.000 šilinga, ali moraš da uzmeš bibliju".
"Ja vidim u muzeju to stoji zaštićeno blindiranim staklom, imaju kamere, alarme, čuvari su tu. To se jedino može ukrasti usred dana, da me pokriju dvoje troje, da ja samo priđem i uzmem. I tako je bilo. Meni je to važna krađa, kako je to spektakularno urađeno. Uzeo sam dva mladića koja su me pokrivala, odvlačili su pažnju čuvarima. Otključao sam to, zavukao ruku i samo uzeo. Ubacio sam bibliju u džep i izašao napolje. Tako jednostavno sam to uradio, da sam ponosan na tu spektakularnu krađu jedne od najvrednijih stvari ikada", priseća se Rajko jedne od krađi na koju je bio najponosniji.
Spuž bio najgori
"U Spužu mi je bilo najgore, pet puta su me bacali u nesvest, to mi je uništilo život, nisam završio vojsku. U to vreme, ako ste bili u zatvoru, niste završili vojsku, niste mogli da nađete posao, niste mogli da se oženite, takvi ljudi su automatski marginalizovani, a ustvari takve ljude treba čuvati, oni su veoma važni za celo društvo, jer su sposobni.
U Evropi mi je bilo teško jer su me tukli, tamo sam pružio otpor. Ja se sa zatvorenicima pošibam kad god, ja ako nije u pravu, ako ne mogu da ga prebijem, ja ću da mu nabijem viljušku u oko, odrobijam za to par meseci, i završim sa tim.
"Nagledao sam se svačega, ja zatvorenicima nisam dao da mi prilaze uopšte, mi jugovići se ne damo, mnogi su u zatvorima hteli da se druže sa nama, jer su se tako osećali sigurno. Mene su čuvari poštovali, davali su mi cigarete. Prolazili smo loše, jer nismo ubijali nikoga, nismo bili Al Kaida, nas su prozvali 'Pink panteri' da bi nas osuđivali na višegodišnje robije. Ja sam i sebe oštetio što sam taj način rada pokazao mnogima, svako ko je radio sa mnom bio je ispoštovan, ja sam ovde na aerodrom donosio 2 miliona maraka u kešu, i to sam ih držao oko nogu vezanih trakom. Svima je jednako deljeno, jer je jednak rizik svakome u pljački, i dužni smo ako se nešto desi da jedni drugima pomognemo".
Pravila Pink Pantera
"Morate biti dobar i veran prijatelj, da niste napravljeni od novca, da niste ekstremno politički orijentisani, da volite porodicu, da se spustite na nivo jednog običnog radnika. Od veština je potrebna 'čuka', mozak, morate da trenirate svaki dan, da učite jezike, da možete da se sporazumete sa ljudima, da učite zanat", kaže i Rajko i odgovora na večitu misteriju da li "Pink panteri" zaista postoje:
"Pink panteri postoje, to su izuzetno hrabri, pošteni ljudi, i muškarci i žene, nema nikakvog članstva, mi se među sobom prepoznajemo ko koliko vredi, mi smo spremni u svakom trenutku da se dignemo bilo gde, i da se pomognemo bilo gde".
Na kraju zaključuje:
"Nisam završio sa krađama, zašto bih, ako mi opet zatreba, ja ću ići, ali ovde sigurno neću. U Srbiju i Crnu Goru sigurno neću, jedino ako bude trebalo nešto za državu, za moj narod bih".
(Kurir.rs/Mondo)
NE PROPUSTITE
