REKAO JE "ČEKAJ, JAKŠA" I UBIO GA NA KUĆNOM PRAGU Krvna osveta u centru Beograda: Branko je čekao 33 godine, a OVO je bio okidač

Dušanu Sretkoviću, stanaru zgrade broj 40 u Ulici generala Ždanova u Beogradu (današnja Resavska) učinilo se tog 27. januara 1975. oko 20 časova, dok se polako peo stepeništem prema svom stanu, da je muški glas dole u parteru, pozvao njegovog komšiju Jakšu od koga tek što se rastao ispred ulaza zgrade.

Jakša Vuletić, šezdesetogodišak, kapetan I klase JNA u penziji i ratni vojni invalid ubijen je na mestu, serijom kuršuma kalibra 9 milimetara.

U tim prvim časovima, tragična smrt Vuletića, sama po sebi nikom nije pružala objašnjenje.

Doduše, sudeći po tome što je žrvtu pozvao po imenu, ubica je verovatno poznavao. Ali, zar je moguće – pitali su se prijatelji – da je iko od ljudi koji su poznavali Jakšu imao razloga i obraza da digne ruku na ovog čoveka, jednog od najaktivnijih dobrovoljnih društveno-političkih radnika beogradske opštine Savski venac.

Da digne ruku na penzionisanog borca, nosioca mnogih visokih odlikovanja: ordena vojne zasluge sa srebrnim mačevima, Republike sa srebrnim vencem, zasluga za na rad i medalje za hrabrost… Zaista, svaka se pretpostavka u tom prvom trenutku činila besmislenom, ubistvo je protumačeno kao strašan nesporazum.

Ipak, nekoliko ljudi je naslućivalo nešto drugo. Oni su o tome razgovarali sa islednicima beogradskog SUP-a. I, bili su u pravu. Još par dana i izvršilac bi bio privreden da nije odlučio da istragu preduhitri i sam se preda vlastima u mestu svog službovanja, Titogradu, današnjoj Podgorici.

Bio je to Branko Keković, viši inspektor Službe državne bezbednosti. Od časa zločina pa do predaje i priznanja proteklo je više od četiri dana i ovaj čovek imao je vremena i strpljenja da, svoje najbliže, a preko njih i javnost, obavesti o razlozima koji su ga naveli na ovaj korak.

Pošto je ispalio šaržer u Vuletića, seo je u taksi i već sutradan 28. januara osvanuo u Titogradu. Okupio je oko sebe majku, sestru, sinove, braću od stričeva i objasnio:

- Osvetih Veljka!

Onda je seo i sastavio pismo u kojem je pokušao da motive svoje odmazde objasni prijateljima.

Priča koja je svoj tragičan rasplet dobila u centru Beograda, počela je 30 godina ranije, tačnije 1942. u sred Drugog svetskog rata.

Veljko Keković, bio je napredni student prava, oduševljeni komunista, jedan od organizatora narodnog ustanka u svom kraju i politički komesar komansko-zagaračke udarne čete, koji je stradao u sukobu sa crnogorskim četnicima 22. februara 1942.

U toku bitke na brdu Hum kod sela Vinića, dok je pokušavao da ce sa svojom jedinicom probije kroz četničke redove u dolinu Zete, i krene u napad na put od Podgorice prema Nikšiću, bio je ranjen i živ zarobljen. Dva borca su poginula pokušavajući da ga izbave.

Tek kasnije, u predvečerje istog dana, partizanski odredi su potisli četnike Baja Stanišića i napredujući naišli na osakaćeno telo svog komesara.

Ko ga je masakrirao, nikada se pouzdano nije saznalo. Živih svedoka među partizanima nije bilo.

Ipak, posle pune 33 godine jedan relativno mlad čovek (42), uprkos tom ćutanju, stavlja sve na kocku: ugled, odgovornu dužnost koju mu je društvo poverilo, svoj život i, najzad, budućnost porodice u kojoj je bio jedini zaposlen. Sve to da bi, stotinama kilometara daleko od mesta u kome živi i radi, nasilno prekinuo jedan ljudski život ubeđen da tako čini pravedno odmazdu nad čovekom koji mu je svojevremeno možda ubio brata.

Pričalo se u Crnoj Gori dugo da je Jakša Vuletić sve do pada Italije 1943. bio na suprotnoj strani, odnosno, u četnicima, i da je tek onda došao među partizane i priključio se Drugom zetskom odredu.

Kraj rata je dočekao kao potporučnik NOV i POJ. U jednom trenutku posle rata 1947. odveden je iz Svetozareva (Jagodina), gde je službovao i 15 dana proveo u vojnom zatvoru u Nišu. Razlog je bilo ispitivanje o smrti Veljka Kekovića. Oslobođen je usled nedostatka dokaza. Sumnja nije prerasla u istinu, ali je - ostala sumnja.

Branko Keković je presudio Vuletiću, pošto sud nije imao dokaze, a njegova borba koju je vodio sa samim sobom trajala je više od dve godine.

Prelom u glavi Kekovića je došao kada je Savezu boraca SO Danilovgrad stigao dopis iz Beograda iz kojeg se videlo kako je jednoj Crnogorki, nastanjenoj u glavnom gradu, priznat borački staž i penzija na osnovu potpisa dvojice svedoka. Ime jednog (neki Sarajlija) nije kazivalo ništa. Drugo je bilo ime Jakše Vuletića. Uskomešali su se ljudi iz boračke organizacije u Danilovgradu:

- Zar Jakša nekom da priznaje borački staž? Pa on je više od pola rata proveo među okupatorima i izdajnicima!

I pozledile su se stare rane. Neko se tada možda, setio sumnji i u ljutini uzviknuo:

- On ubi i Veljka Kekovića!

To je došlo do Branka Kekovića, i život mu se okrenuo naopako. Naišli su dani krize savesti i svesti. Ni obnovljena istraga koju je na svoju ruku preduzeo nije, međutim, dovela do sigurnih podataka o bratovljevoj pogibiji. Presudno je, izgleda, opet bilo usmeno predanje. On je sve češće odsusustvovao sa posla, došao u Beograd, raspitiivao se i saznao adresu i broj Vuletićevog telefona.

Poslednji put u Beograd je doputovao nedelju dana pre zločina. Najviše vremena provodio je u parku kod "Manježa", ispod SKC-a, gledao kuću broj 40 u Ulici generala Ždanova. I motreći tako, raspitujući se izokola, saznao je kako izgleda Jakša Vuletić.

Konačno, 27. januara uradio je poslednju proveru: telefonirao je u stan Vuletića i predstavio ce kao službenik PTT-a i pod izgovorom neplaćenog telefonskog računa tražio domaćina. Rekli su mu da nije tu i da će doći najdalje za sat. Jakša Vuletić je naišao kroz pola sata.

Vraćao se sa sednice delegata interesne zajednice vojnih osiguranika. Komšiji Dušanu Sretkoviću poželeo je laku noć i uhvatio se za kvaku, a tada je iz pomrčine kročio Branko. Sretkoviću koji se već popeo do prvog sprata samo se učinilo da je glas rekao "čika Jakša!", a ustvari je rekao: "Čekaj, Jakša"!

Branko Keković bio je osuđen na izuzetno dugu zatvorsku kaznu.

Kurir.rs/Kaldrma

Preneo: R.J.