Najnovije vesti

Gospoda s medaljama

Gospoda s medaljama

Komentar dana

Srpski odbojkaši su nepromenljiva vrednost, matematički opisano - sportska konstanta. Možda i neće doneti medalju sa svakog takmičenja, ali su bili i ostali sinonim za marljivost i požrtvovanje koje često posvećenost treningu odvede do priznanja.

Nikad nismo čuli iz njihovih usta ofucane parole o ostavljenom srcu na terenu, uloženom poslednjem atomu snage da bi se pobedio suparnik. Nikad afere, svađe, nikad umorni od napornih sezona, nikad otkazi, noćni izlasci po splavovima... Nema skretanja pažnje na sebe potenciranjem pevanja himne, već se privrženost timu i Srbiji meri brojem vratolomnih „upijača“ što po tarafleksu, što u prve navijačke redove na tribinama. Gde taj odbojkaški pelcer izrasta, da ga nađemo i zasadimo i na fudbalska polja?

Kakve bismo tad imali fudbalere! Dobili bismo nenametljive asove, koji bi delima pokazivali da su spremni „ginuti“ za svaki posed kao onda Vanja Grbić kad je u Sidneju vratio loptu iz hodnika dvorane na teren za osvajanje olimpijskog zlata. Pošten odnos bi im pomerao vidike. Prestali bi da strahujemo za plasmane na evropska i svetska prvenstva, a mečevi sa top 10 ekipama ne bi bili unapred izgubljene bitke. Logično, kasnije bi došle i medalje!

Na našu sreću, neki sportisti su na vreme shvatili da odbojkaški recept ima široku primenu. Devojke iz Srbije u svim kolektivnim sportovima tokom 2013. godine bile su nadomak odličja na kontinentalnim šampionatima. Odbojkašice i košarkašice su nedavno zaustavljene u borbi za bronzu, a pre njih su četvrto mesto ostvarile rukometašice. Kvalitet, dakle, postoji.

Uz sitne dorade, naredne Olimpijske igre u Rio de Žaneiru 2016. godine mogle bi da ostanu zapamćene po penjanju na pobedničko postoje barem jedne od ovih selekcija. Sad se košarkašice SAD ili odbojkašice Brazila čine udaljenim dve svetlosne godine od naših devojaka, ali zar ta velika i slavna konkurencija tamnoputih atleta u Londonu nije bila prošlog leta nedostižna za Emira Bekrića ili Ivanu Španović, pa su im, ipak, u avgustu gledali u leđa na Svetskom prvenstvu u Moskvi. Kako se stvari menjaju posle godinu dana u korist vrednih i poštenih!

U Srbiji vlada večita glad za uspesima sportista, ništa ispod medalje ne može da zadovolji navijačke apetite. Na nekim drugim mestima planete zahvalnije je i lakše biti sportista. Ovde je svako odličje sazdano od pobeda nad rivalima, uz savladavanje bremena nesnosnog pritiska javnosti, od kojeg se često i poklekne.

Razumeo sam zato bivšeg selektora vaterpolo reprezentacije Dejana Udovičića kad je na prošlim OI ukazao na nefer odnos onih koji su podrazumevali osvajanje medalje, ostavljajući da se na turniru samo reši pitanje njenog sjaja. Shvatam i proizvođače velikih očekivanja, ali bilo bi bolje kad bismo smanjili gas. Uostalom, šta se može zameriti retoričkom pitanju Vanje Udovičića kad je posle povratka odbojkašica rekao „a u čemu smo to još četvrti u Evropi“.