Kao i svake godine, evo me opet međ Srbima. Kao što znate, strašno volim vašu zemlju jer se tu mnogo lapa, za razliku od moje Laponije. Ovog puta dolazim praznih ruku. Ne zato što su me opljačkali čim sam ušao u vašu zemlju, kroz silne takse i dažbine i rekete, nego zato što je ON to tražio. Nisam smeo da se zezam jer bi mi skršio sanke kao onomad kvaku. Kaže, reforme. Šta ću? Morao sam čak i irvase da uparkiram, tvrdi da su luksuz. Hteo sam da se požalim Zorani, al‘ plašim se da će mi preuzeti i podelu paketića, kao Antiću sektor. Onda bih završio na ulici i zavisio od Vulinove pomoći. A od njega pomoći nema. Mada, lepo pliva na vlasti u kupaćim gaćama „spido“. Velji da kukam, ne vredi, on je u blatu do guše! Ni volovi ne mogu da ga iščupaju. Jedino ta čudna ruka ako pomogne...Hteo sam da pišem i Dragičinom mužu, al‘ znam da on iz inostranstva prima samo doznake na ženin račun. Mada, njemu pisma i ne trebaju, on čita samo proročanstva i zna unapred šta sam hteo da mu poručim. Da pišem Nebojši, srca nemam i ne znam gde u pismu da turim fusnote. A i čovek je zauzet, stalno. Eto, mesecima već juri amatere... Muke velike.Napisao bih koju reč i Ivici, al‘ bojim se da će pomisliti da su stihovi pa će da ode u „Grand“ i zapeva kao onomad: „Kale, kale, kud nestade, brale, saplete se o bananu, tvoju li ti nanu“. Pisao bih i ostalima, al‘ ne znam im adrese. Što bi neki rekli, Vučić voli rekonstrukcije, pa je mnogima mesto boravka nesigurno. Glupo da se troši papir, a mora da se štedi.
