Jeste da se predsednik i vlada ne biraju svakog dana, ali što je mnogo - mnogo je! Kad se osvrnemo na period iza nas, izgleda kao da je ova kampanja trajala skoro koliko i mandat jedne vlade. Ne znam kako je ljudima kraj malih ekrana, ali nama koji smo učestvovali u ovoj kampanji - prateći političare i izveštavajući o njihovim svakodnevnim aktivnostima - svega je preko glave.Poseta staračkom domu, obilazak obilaznice, otvaranje mosta, zatvaranje doma za izbeglice, početak radova na putu, završetak radova na magistrali, i tako redom. Od sela do sela, od krave do krave, sve oči uprte su u nekoliko političara koji pokušavaju da pokažu zašto su zaslužili da baš oni i baš sada dođu na vlast ili na njoj ostanu. Odjednom, na televizijama nema više ni filmova, ni serija, ni skrivene kamere i šou-programa. Čak smo došli u nenormalnu situaciju da nam od bombardovanja silnim predizbornim programom nedostaju imbecilne reklame za deterdžent i uloške.Saznasmo u ovoj kampanji ko je kad završio školu, ili nije, koje kolače vole naši političari ili na kojim instrumentima znaju da sviraju. Šta su radili juče i koje planove imaju za sutra. Propratili, naravno, trenutak kad je svaki od kandidata spustio u kutiju svoj glasački listić. Niko nas nije ni pitao da li to uopšte želimo da znamo. Nekako, malo-pomalo, dođosmo u apsurdnu poziciju da se više bavimo životima političara i njihovim prepucavanjima nego sopstvenim poslovima.I zato kažem, ajde da završimo i ove izbore. Izađite i glasajte, ili sedite kod kuće i gledajte TV. Zaokružite šta mislite da treba. Samo da se sve ovo završi, pa da se vratimo na staro. Da nam opet u centru pažnje bude sopstveni život.
