Srbija je jedinstven slučaj na planeti Zemlji. Nigde nema manje para, a više provoda i uživancije. Nigde više besposličara s punim džepovima. Nema države na kugli zemaljskoj s milion „zadovoljnih“ nezaposlenih. Nigde nema više mrcvarenja radnika, a manje pobune. I nigde više gladnih koji nemo ćute.Zašto je od nekoliko miliona Srba koji stalno jadikuju kako ih gazde ponižavaju i ucenjuju samo njih nekoliko stotina 1. maja izašlo na ulice Beograda da otvoreno kažu: „Dosta, neću više da trpim“.Zašto se više njih nije usudilo da kaže: „Tražim da se moj rad poštuje“, „Hoću da mi isplatiš pare koje sam pošteno zaradio“, „Ne dam da se s novcem zarađenim mojim znojem brčkaš na nekoj egzotičnoj plaži i kupuješ poklone sve mlađim švalerkama“, „Ne želim da radim gladan“, „Ne dozvoljavam da mi svaki dan pretiš otkazom“...Ima li ikoga ko se usuđuje da poslodavcu kaže: „Radiću osam sati i ni trena više“, „Ne dozvoljavam da mi kradeš slobodno vreme“, „Nećeš više iz mene crpeti poslednji gram energije, jer ja imam decu koja me čekaju kod kuće da se igramo“, „Neću više da radim za troje, zaposli još radnika ako ti je dupe zinulo na pare“...Zašto se niko ne usuđuje da digne glas protiv ugnjetača. Kad radnici od državnih organa ne traže da donesu zakone koji će ih štititi, nije ni čudo što su tajkuni nedavno zatražili da im se omogući da lakše otpuštaju radnike.Radnici su i od sindikata odavno digli ruke. Šta i da očekuju kad sindikalni lideri gledaju samo kako da se dodvore vlastodršcima da bi svoju debelu zadnjicu uvalili u neki upravni odbor.Bojim se da će u Srbiji pojedinci uzimati pravdu u svoje ruke (pištolje, puške, palice), a onda kom opanci, kom obojci...
