U ovoj našoj državi postoje dve jasno odvojene i suprotstavljene klase.Pripadnici jedne od njih, vladajuće, jesu tajkuni, korumpirani političari, korumpirani policajci, zajedno s njihovim užim i širim familijama i bezbednosnim (gorile), medijskim (povišeni urednici i njihove remore) i seksualnim izvršiteljima/izvršiteljkama (starlete svih vrsta, maskirane kao sekretarice, asistentkinje, pomoćnice, PR menadžeri itd.)Pripadnici druge, podređene, jesu svi koji rade kod gazde za mesečnu platu i prinuđeni su da na svom poslu gutaju svakakve uvrede i trpe svakojaka poniženja ne bi li sastavili kraj s krajem i priuštili sebi i svojima ono malo sreće što ti život obećava kad si mlad. Glasila ovih drugih, kod ovih prvih, nikad nisu bila izrazito omiljena. Možete zamisliti kako na psihu jednog tajkuna, političara-milionera, policajca-milionera ili urednika-milionera utiče pojava teksta u Kuriru o načinu na koji je došao do novca. Čovek se odmah uplaši da bi moglo da mu se desi da ostane bez para, bez džipa, bez vile na planini i primorju. Mlada konkubina, koja ga je verno volela, odjednom ispod sebe vidi samo otromboljenog i uplašenog nitkova. Slika u ogledalu se menja: iluzije o veličini se ruše, lista onih koji će to sve jedva dočekati je podugačka. Gubitak para i moći za jednog pripadnika vladajuće klase za njega je pitanje života i smrti. Većina od njih dvadesetak hiljada prepoznaće u naslovima Kurira veliku opasnost po svoj status, a time i po svoj život.U našim zahtevima da se u ovoj državi odmah i bez izuzetka počne s primenom zakona oni prepoznaju negaciju sebe samih, smrtnu pretnju (jer oni su sve što imaju, kao ljudi, stekli upravo nepoštovanjem ovih zakona i pravljenjem magaraca od svih nas koji se trudimo da poštujemo zakone). Zato oni preko svojih medija pokušavaju da skrenu pažnju s velikih tema koje su otvorili naši tekstovi, izmišljaju, galame, bljuju razne gadosti.Treba ih razumeti. Kao svaka životinja, i ove tajkunsko-političko-medijsko-mafijaške zverine bore se svim sredstvima kad su priterane uza zid. Pa i oni, na kraju krajeva, imaju decu i potrebu da ih štite. Bude mi ih čak pomalo i žao kad ih zamislim (a ovo ih uskoro čeka) kako stoje pred svojom sitnom decom, ženama, ljubavnicama i slugama i odgovaraju na pitanja „kako nemamo više veliku kuću“, „tata, gde nam je povišeno vozilo“, „zašto mama plače“, „šta to znači ‚vratiće se tata uskoro‘“...No, onda se setim da je tuga njih nekoliko radost miliona obespravljenih u Srbiji i zadovoljenje pravde za sve ono što su nam radili u poslednjih 25 godina. Za svaku porodičnu tragediju, za svaki neispunjen dečji san, za svaku suzu puštenu u Srbiji u poslednjih četvrt veka krivi su ovi što su se na tuđoj grbači obogatili i sad izigravaju elitu. E, a onda mi više ne bude žao. Nego se iskreno i zlobno radujem.
