Izašlo je iz štampe treće izdanje kapitalnog dela Slobodana Antonića naslovljeno „Dva zavetna naroda - Rusi i Srbi“, čiji je izlazak u Kusturičinom fanzinu „Iskra“ rastelalio i knjigu u tekstu naslovljenom „Nema nam spasa, propasti nećemo: nad trećim izdanjem knjige Slobodana Antonića“ nahvalio čačanski jasnovidac Vlada Dimitrijević.
Sudeći po Dimitrijevićevom turobnom uvodu, izgleda da nam nema spasa, ali da propasti ipak nećemo, s tim što nam se (jebo ja nas) možda može dogoditi da Bajino pravilo nemanja spasa i nepropadanja ovoga puta zakaže pa konačno propadnemo.
Možda smo u stvari već i propali. Jer evo šta kaže Dimitrijević: „I Srbi i Rusi nestaju. Pre svega demokratski - pardon, lapsus - demografski.“ „Rusija se“, zbori nadalje Dimitrijević, „drži kao nuklearna sila, ali vodi jedan rat protiv Zapada (preko Ukrajine) u kome stradaju samo oni (Rusi) jer i Ukrajinci su Rusi, bez obzira na veštačko stvaranje ukrajinske nacije.“
A đe smo mi tune, u čitavom tom zavetnom nestajanju? Dimitrijević kaže da smo u lošoj situaciji, „pod američko-briselskom okupacijom, sa nenarodnom vlašću odevenom u srpsku zastavu“. „I tome se“, dodaje, „kraja ne vidi. Kao da je Bog dopustio da naši neprijatelji pobede i uklone nas sa ovog sveta.“
Slede zvezdani trenuci svetosavskih konfabulacija. Počujte ovo (a bilo bi dobro da i u Sinodu pročitaju, nije ovo bez neka). „Zapad protiv Rusa i nas ratuje“ - prorokuje Dimitrijević - „zato što smo postali idolopoklonici koji su se poklonili zapadnim idolima progresa i utopijske potrošačke budućnosti (i sada to plaćamo), ali oni sami protiv nas ratuju zato što se bore protiv Hrista u nama.“
Možda će Dimitrijević jednog dana pravoslavnoj braći Rusima i Srbima rastumačiti misteriju otkuda to da se idolopoklonički Zapad bori protiv nas i Rusa (200 miliona) ako smo se već i mi (jebo ja nas) poklonili zapadnim idolima progresa i bla-bla-bla, ali to nije - i neće biti - tema naše kolumne.
Naša tema su Antonićeve luzerske konfabulacije o mističnoj srodnosti, frapantnoj sličnosti i neraskidivoj povezanosti Srba i Rusa, kojima Dimitrijevićeve konfabulacije nisu ni prići, a koje ću u našoj današnjoj kolumni - a možda i u mini-serijalu - podvrgnuti metodi close writing.
Stvar stoji ovako: bliskost (i sličnost) Rusa i Srba je budno sanjarenje, puki wishful thinking. Da su slični nama, Rusi nikad ne bi bili veliki narod, velika kultura, velika zemlja i velika sila, a veliki narod, velika zemlja i velika sila su postali zahvaljujući smelosti, izdržljivosti, spremnosti na odricanja i - nadasve - činjenici da nikad nisu plačipičke, narikače i zadušne babe (oba pola).
Nikad niko u Rusiji otkako je Rusije i sveta nije rekao „nema nam spasa, propasti nećemo“, još je manje neko rekao „mi možemo i ono što ne možemo“, ponajmanje je neko rekao da „Rusija dobija u ratu, a gubi u miru“ i nikad se Rusija nikom nije uvlačila u bulju u nadi da će joj taj neko uraditi ono što ona treba da uradi.
