UDARNA PESNICA Venecijanska komisija
Da budem iskren, ne znam šta je tu pohvalno, niti me zanima da me batina Brisela koja se zove Venecijanska komisija u bilo čemu hvali. Čim oni kažu da nešto dobro radimo, odmah mi se pali lampica i povlači ručna kočnica. Što bi naš narod rekao, ko se na vrelo mleko opekao, duva i u hladan jogurt. Venecijanska komisija je zapravo grobar srpskog pravosuđa, jer je bila je kreator najgorih mogućih ustavnih rešenja u toj oblasti za Srbiju i cenu tih rešenja plaćamo danas.
Praktično, njihova uloga je da preko predloženih rešenja, inače svojstvenih samo za zemlje koje je potrebno staviti pod kontrolu, a svakako je tu Srbija kao oduvek neposlušna, izvrši tihu okupaciju te zemlje. Suština je da se pod plaštom nezavisnog pravosuđa, koje suštinski postaje nezavisno od sopstvene države, ali vrlo zavisno od Venecijanske komisije, oduzme vlast onima koje je narod izabrao, a da se omogući vlast onima koje narod nikada nije birao. Praktično, po Venecijansku komisiju poslušni kadrovi, najčešće sudije i tužioci, postaju istinski upravljači državom koja je preduzela nametnute reforme, dok se oni koje je narod birao svode na ikebanu. Vrlo perfidna okupacija, na koju sami pristajemo zbog nekakvih otvaranja klastera i zacrtanog evropskog puta.
Elem, nedavno izglasani set tzv. Mrdićevih zakona bio je tek mali pokušaj da država vrati suverenitet nad jednom veoma bitnom granom vlasti. Kada vam se preotme pravosuđe, praktično vam je oteta država, što inače jeste suštinsko delovanje Venecijanske komisije. Mrdićevi zakoni su ograničili samovolju vrhovnog javnog tužioca, što je čak i Venecijanska komisija tražila, za divno čudo, propisali su da Beograd dobije makar još jedan sud i tužilaštvo, a nasušna potrebna je bar još tri suda i tri tužilaštva, ograničili su međunarodnu saradnju tužilaštva da prethodno mora da se pita Ministarstvo pravde, što jeste logično, i učinili su da država koliko-toliko može da sagleda šta se radi u Javnom tužilaštvu za organizovani kriminal, koje se odmetnulo i postalo država u državi. Poenta je da Srbija nema nikakve ingerencije nad sopstvenom granom vlasti i da se u najbitnijim predmetima, posebno krivičnim, pita strani faktor. Zato sam se žestoko protivio ustavnim promenama od pre nekoliko godina, ali sam bio u manjini i dok sam živ, smatraću da je to najveća greška ove vlasti kojom je sama sebi presudila političku smrt. Uostalom, jasno se to moglo videti kroz pokušaj obojene revolucije, gde su baš sudije i tužioci imali ozbiljnu ulogu.
Da zaključim, mišljenje Venecijanske komisije me ne dotiče i baš me briga šta oni misle. Nemam nameru da se hvalim kada me oni hvale, jer taj svet nikada dobro nije mislio Srbiji. Ustavna rešenja koja su nam predložili su nas sahranila, te radije ne bih o njihovim pohvalama, jer kad god su nas oni hvalili, nama je po zlu krenulo. Otuda, protivim se izmenama i dopunama tzv. Mrdićevih zakona na osnovu pohvala Venecijanske komisije, jer sami Mrdićevi zakoni su bili mali korak u vraćanju državnog suvereniteta u pravosuđu, a sve u vezi s najavljenim promenama je korak unazad.
