STRATEŠKI TOKOVI Trustovi mozgova
Prva od njih je analitika, odnosno stručni analitički aparat procene i predviđanja međunarodnih trendova kako država ne bi bila njima iznenađena i kako bi u njihovim tokovima pronašla svoje mesto. Druga je sinteza između prethodnih nalaza analitike i objektivnih potreba države, jer se država ne može samo prilagođavati međunarodnim tokovima zapostavljajući svoje nacionalne interese, već treba da nađe pravu meru između međunarodnog okruženja i svojih interesa i potreba. I konačno treća komponenta je operativa, odnosno selekcija kadrova koji mogu na najbolji način da predstavljaju državu u svetu, ambasadora i diplomata, ali i onih koji mogu omogućiti najbolji način funkcionisanja čitavog spoljno-političkog aparata i sa njim povezanih analitičkih i istraživačkih institucija, kako bi sve prethodne komponente spoljne politike funkcinisale optimalno.
Međutim, može da se desi da sve pomenute komponente spoljne politike funkcionišu korektno, a da spoljna politika jedne države opet ne bude uspešna i da ona uvek iznova udara glavom u zid na spoljnom planu. To je otuda što spoljna politika nije samo tehnička stvar koju može da sprovodi birokratija, iako je ona ovde kao i u drugim državnim poslovima nužna, već spoljna politika predstavlja kreativnu stvar pa i ovde kao i kod svih drugih kreativnih stvari treba kreativnih ljudi koji imaju određenu ideju, odnosno viziju budućnosti međunarodnih odnosa u koje treba uklopiti državu. Stoga se upravo u spoljnoj politici više nego u ostalim segmentima državne politike javljaju vizionari kao što je to bio nekad kod nas Nikola Pašić koji je umeo da tačno prozre koji su zemljotresi pred svetom i državom i da kroz njih nađe najoptimalniji put. Američku spoljnu politiku je nakon Drugog svetskog rata osmislio jedan drugi vizinoar, Džordž Kenan koji je osmislio nacrt odnosa Amerike sa tada glavnom konkurentskom silom - Sovjetskim savezom, a koji je bio profesionalni analitičar i diplomata koji je službovao i u Beogradu. Dakle, vizionari spoljne politike mogu biti i političari, ali samo ako imaju državnički kapacitet kao što je imao Pašić, ali i mislioci-analitičari poput Kenana, te su najsrećnije one države kod kojih sarađuju jedni i drugi, ali nije loše da se makar na jednoj ili drugoj strani države, političkoj ili analitičkoj, pronađe neko ko vidi malo više od sopstvenog nosa.
Poslednja eksplicitna spoljno-politička koncepcija koju je imala Srbija je politika tzv. četiri stuba, a koja je osmišljena za vreme vlasti Borisa Tadića, iako je praktično počela da dejstvuje i prethodno za vreme Koštunice, te nastavila da dejstvuje i posle za vreme aktuelnih vlasti u Srbiji, što i nije loše jer država mora da ima neki kontinuitet i ne može baš da vozi ekstremni slalom kroz važne segmente svoje državne politike. Međutim, iako je Srbiji spoljnopolitičko balansiranje sudbina s obzirom na našu istoriju i geografiju i ovde treba razlikovati preterano driblanje koje može završiti autogolovima, od nužnih manevara među spoljnopolitičkim vektorima.
Tako će i naša četiri stuba spoljne politike tj. EU, Amerika, Kina i Rusija postati nemoguća misija ako budu statični, jer će među njima država morati da pravi špagu, ali mogu biti održivi ako se od ovoga napravi dinamična koncepcija, što podrazumeva ipak neki redosled prioriteta među njima, o čemu će biti više reči u narednoj kolumni.
