Ako je otpor prema budućem Ristićevom upravnikovanju razumljiv sa ideološke strane, iako je totalno nerazumljiv s profesionalne, kako bismo - kojom metodologijom - mogli objasniti otpor Ateljeovih Ardaliona i Talija prema svojevremenom upravnikovanju, prema mom sudu, najboljeg srpskog živog reditelja Kokana Mladenovića, čoveka bez mrlje na političkoj i profesionalnoj biografiji, koji je - uprkos neverovatnim uspesima postignutim tokom njegovog upravnikovanja, brojnim premijerama, gostovanjima na domaćim i stranim scenama i mnoštvu nagrada - posle višemesečnih glumačkih opstrukcija i zahteva da da ostavku, na kraju ostavku i dao. (A meni, lično, ni do danas nije jasno šta je Kokanu uopšte trebalo da se u to petlja).
Možda se pitate kakve veze imaju rogata statistika i upravnici Ateljea 212. Naoko nikakve. Ali imaju i te kakve. Saglasno toj statistici, Ateljeu ne odgovara nijedan upravnik koji je vrhunski reditelj i dobar organizator, bez obzira na to koje je političke „boje“. Neki, međutim, odgovaraju Ateljeu. Kad je, na primer, navrat-nanos smenjen odlični upravnik Novica Antić, a na njegovo mesto imenovana Goca Goncić, iz Ateljea se nije čuo ni mukajet protesta protiv smene Novice Antića i postavljenja Gordane Goncić, Ateljeove dramaturškinje koja je neuporedivo veća „ćacika“ nego Ljubiša Ristić.
Rečena upravnica po meri Ateljea bila je do te mere „ćacika“ da je u strahu i drhtanju „na kvarno“ s repertoara za nastupajuću godinu „skinula“ moj komad „Sladak život“, koji je Novica uvrstio na repertoar za nastupajuću sezonu, pretpostavljam samo zato što je komad trebalo da režira Milica Kralj, čiji su antivisoki stavovi općepoznati.
Što reko Bulgakov: pozorišni komadi ne gore, ali ne gore ni reditelji (što reko ja). „Sladak život“ se u međuvremenu preselio u drugo pozorište u kome će ga takođe režirati Milica Kralj, sledstveno ga svi koji budu zainteresovani mogu pogledati na proleće sledeće godine čisto da sebi, između ostalog, predoče kakve bi na dan premijere - da je komad postavljen u Ateljeu - gromoglasne eksplozije odjeknule s Dedinja - ili gde je već Visoka Rezidencija - koje ne bi bile prouzrokovane raketnim napadom na Visoku Ličnost, nego bi to visokoj ličnosti pucao qwrz što se u Ateljeu odigrava pozorišni komad star 30 (i slovima trideset godina) u režiji Milice Kralj.
Možebiti da se tajna Goncićkine dobroprihvaćenosti krije u činjenici da nije imala ništa protiv da neki prvaci unutar osamnaest godina odigraju samo dve premijere, a da jedan drugi prvak igra predstavu prosečno jednom u šest godina. I eto ti sad. Nije valjao Đinđić, dođe Koštunica. Nije valjao Kokan, dođe Ljuša. Kad ne bude valjao Ljuša, doći će Rogonja.
