Evo šta, što rekli Blic i majka neznatnost. Da su u vreme poglašenja vlast obnašali kompetentni realpolitičari - što je u Srbiji naravno apsurdna pretpostavka, a ne prdonje i tutumraci - glavni političar je morao izaći u javnost sa sledećom izjavom: „Poštovani građani, proglašenje nezavisnosti Kosova je tragičan dan za našu zemlju, ali odgovornost za tu tragediju pada na katastrofalnu politike Slobodana Miloševića. Gore glave, braćo Srbi. Nema predaje, učinićemo sve što je u našoj moći (na reč „moć“ beogradski vrapci počinju da umiru od smeha) da sačuvamo naše Kosovo.“
Bog političke filozofije zapoveda sledeće: 1. odgovornost za stanje pripisati seronji, nipošto vaditi trnje iz njegove minđe; 2. u duhu Ćosićeve filozofije „mi možemo i ono što ne možemo“ obećati srbskom građanstvu da će biti učinjeno sve da „vratimo naše Kosovo“; i 3. momentalno preduzeti mere za kontrolu štetu, tj. uložiti što više para u lobiranje po Briselu i Vašingtonu da se izboksuje - i međunarodno garantuje - što povoljniji status preostalih kosovskih Srba i srpskih kulturnih spomenika na Kosovu.
Ništa se više od toga nije moglo učiniti. Ništa se više neće moći učiniti. To su, naravno, vrlo dobro znali i tadašnji diumviri. I to bi se lako moglo dokazati. A evo i kako, što reko Blic, Ako bi, recimo, Tadić i Koštunica - ne nužno tim redosledom - bili prikopčani na detektor laži, pa na pitanje: „Da li ste verovali (i da li još uvek verujete) da će Kosovo ikada ponovo biti srce Srbije“ odgovorili sa „da“ i prošli test, moja neznatnost je pod prisegom spremna da nasred Trga republike pojede kantu govana i da traži repete.
Avaj, rešenost srpskih političara svih boja - sada već i bez poslovičnih retkih izuzetaka - da ostvare nešto što je apsolutno nemoguće - zašta, pride, savršeno dobro znaju da je nemoguće - uveliko premaša rešenost srpskih turista da se po svaku cenu dokopaju mora.
U toj kilavoj junačkoj borbi sa „silama nemerljivim“, u tim defanzivnim jurišima na vetrenjače, gubitku suvereniteta Republike Srbije nad Kosovom prethodio gubitak suvereniteta Srbije na prestonim Beogradom. (Pisao sam već o SAO savskim splavovima, stadionima i autonomnim rezidencijalnim kvartovima.)
Ima tu još jedna stvar. Glavni postpetooktobarski diumvir nije imao obraza (ni srca, muda da ne pominejm) da odgovornost za otcepljenje Kosova pripiše katastrofalnoj Miloševićevoj politici zato što je to bila i njegova politika, ponekad radikalnija od Miloševićeve, samo mnogo tiša i kilavija. Neće biti dovoljno karakterologije za ono što sam naumio da napišem, kraj mini-serijala sledi u sutrašnjem broju.
