Zaključno sa jučerašnjom - pisao da bi u apsurdnom slučaju da je Visoko Mesto poslušalo moj besplatni pravni savet (grohotan smeh vrabaca iz offa) i raspisalo izbore, atmosfera u društvu bila manje eksplozivna i da se protestna studentarija ne bi vratila „nacionalnom biću“ (iz offa se čuju primedbe: „Šta ti imaš protiv ‘nacionalnog bića’“).
Da, mislio sam ozbiljno, onoliko koliko džaba moler-zajebant može misliti ozbiljno, što ne znači da sam makar na trenutak došao u napast da pomislim da će me iko shvatiti ozbiljno, a tek ne da bi tok stvari mogao krenuti u konstruktivnom smeru. Predugo ovo traje, predaleko se otišlo, stvar je eskalirala.
Marko uvek kasno na Kosovo stiže, pamet još kasnije dolazi iz dupeta u glavu. Evo, recimo, meni je tek pod starost došlo iz dupeta u glavu da jedan od glavnih problema srpskog društva, srpskih vlasti i srpskih opozicija (svih vremena i boja) - nisu prvenstveno loše politike, nego loše vaspitanje.
Ljudska društva na okupu ne drže nacionalna jedinstva - Porfirije bi rekao „sabornost“ - nego društvene konvencije, skup pravila lepog ponašanja i ophođenja, obavezujuća za sve koji ne žele da budu smatrani propalicama. U svakodnevnom srpskom životu, izvan politike, još će vam se poneko i obratiti sa „vi“, još će poneko reći „izvinite“, „molim vas“, „hvala lepo“, „bilo mi je drago da vas upoznam“ itd., ali takva elementarna uljuđenost na srbskoj histeričnoj političkoj sceni se smatra za slabost.
Tamo gde je svak sa svakim na „ti“, na „jebi si mater“, na „prst u dupe“ - kao što je to slučaj u Srbiji - niko nema stvarni autoritet i niko nikoga ne poštuje, osim u situacijama kad nema drugog izbora nego da se poštuje ovaj ili onaj autoritet, jer je - kao, recimo, u slučaju Josipa Broza Tita - za nepoštovanje autoriteta zaprećena zakonska kazna.
Nakon što je - naglašavam: silom prilika i protivno volji većine srpske populacije - uveden politički sistem parlamentarne demokratije, nepoštovanje (i majke jebanje) političkih autoriteta je dekriminalizovano. Od devedesete naovamo nastupilo je doba svestranog jebanja političkih majki bez granica, u čemu su, fakat, prednjačile vlasti, ali ni opozicije nisu ostajale dužne.
Jeste napušavanje prvog postkomunističkog komunističkog predsednika republike, u datom slučaju Miloševića, bilo melem za opozicione duše - uključujući moju, i ja sam učestvovao u napušavanjima - ali je ta sloboda napušavanja postepeno erodirala i instituciju predsednika, a potom i sve druge institucije.
Možda će u jednoj od naših sledećih kolumni biti još reči o problemu nevaspitanja i štetama po istoriju i život koje proizilaze iz toga. Za danas ovoliko.
