U jučerašnjem broju smo apsolvirali kako stvar sa kolektivnim vlasništvom stoji pred Božjim zakonima, danas ćemo razmotriti kako stvar stoji pred ljudskim zakonodavstvima.
Vrlo loše. Zakonodavstva ovog sveta, uključujući i naše, poznaju samo dve vrste svojine - privatnu i državnu. Posledično narodi - uključujući i „naš“, naprosto nisu ni privatna ni pravna lica, sledstveno ništa ne mogu ni posedovati.
Stvar sasvim drugačije stoji s nacionalnim državama, koje, budući međunarodnopravni subjekti, imaju pravo svojine na teritoriji nad kojom imaju suverenitet.
Sad počinje igranka. Srbija je - pod okolnostima nebitnim za ovu priču - izgubila suverenitet nad Kosovom - daj bože da ga još ima nad stadionom Marakana - ali je Kosovo ostalo „zauvek naše“. Političari (svih boja) zdušno raspiruju tu opštenarodnu iluziju jer zahvaljujući tlapnji da je Kosovo „naše“ u mašti, mnogo toga postaje „njihovo“ u banci. Kužite li, stari moji? Ipak, da ne grešim dušu, ne rade to svi zbog profita, neki to rade iz „ideala“ - mada bi cinik rekao iz tupoumnosti - poput poslovičnog Koštuničinog pobočnika Vladete Jankovića, koji je na nečiju konstataciju da je otcepljenje Kosova politička realnost replicirao ovako: „Mi nismo u situaciji da uvažavamo realnost.“
Ono, međutim, što ne (žele da) znaju jedan doktor književnosti i doktori teologije zna doktor medicine. Vladimir Kostić, predsednik SANU, koji je - gle koincidencije - takođe na televizoru Newsmax Adria rekao - iako nije tako rekao - da Kosovo nije „naše“.
Kostić već godinama govori o neophodnosti raskida sa zaumnim bulažnjenjima i o tome da i ovoliko koliko je sada „naše“ Kosovo nije ekskluzivna svojina parapolitičkih, parapolicijskih i paracrkvenih elita, nego - ako je već „naše“ - vlasništvo svih nas i da bi bilo dobro da svi mi bez buke i besa razmotrimo kakve su štete i koristi po život ako 1. ne poslušamo Vladetu Jankovića, pa obratimo pažnju na realnost i 2. ako razmotrimo kakva će nam biti realnost (hoće li je uopšte biti) ako nastavimo da joj prkosimo i da se kurčimo.
Zvuči razumno, a? Tim gore. Kostićeve (rekao bih namerno) pogrešno interpretirane rečenice izazvale su opštenarodnu moralnu paniku (svih boja). Bio je to, u stvari, još jedan od mnoštva srpskih ustanaka protiv realnosti. Prvi je reagovao predsednik Kozačke skupštine Dačić, koji je Kostića optužio za prezidencijalne ambicije. Potom su se Dačiću pridružili njegovi ljuti protivnici iz opozicije, da bi na kraju profesoru Kostiću, predsedniku SANU, neurologu evropske reputacije, intelektualac kakvih ova zemlja ima samo nekolicinu, Arkanov sin Veljko, uputio sledeći tvit:
„P*čko ćorava... Vladimire, uz dužno poštovanje, sisajte k*rac, p***ketino jedna smrdljiva.“ Aferim! Tako se „ne daje“ Kosovo. U tom smislu Grigoriju savetujem da u grupu 300 mladih ljudi koji će se „žrtvovati za Srbiju“ kooptira i Veljka i Baka Praseta i tada će Kosovo biti zauvek naše i tada carstviju našem neće biti kraja.
NE PROPUSTITE
