Najnovije vesti

FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Desant na Partizan
Foto: Marina Lopičić

KOLUMNA

FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Desant na Partizan

Lični stav

Kad je Marić onomad usred „Ćirilice“ posvećene „Kontraendorfnu“ i odbrani lika i dela Desanke Maksimović priupitao Šešelja kako komentariše moju staru tezu da je za državu Srbiju, koja nije u stanju da uspostavi kontrolu ni nad stadionom Crvene zvezde, preambicizno da se nada ponovnom uspostavljanju suvereniteta nad Kosovom, Šešelj je mudro skrenuo razgovor na drugu temu. Možda se pitate zašto. Zato što vrlo dobro zna da je to tako i da je i on lično mnogo doprineo da tako bude.

Osetivši se, međutim, prozvanom, Država Srbija - koja ne propušta nijednu „Ćirilicu“, koja i sama ponekad gostuje u „Ćirilici“ - naprečac je izgleda rešila da me demantuje, pa je koliko sutra-prekosutra uspostavila suverenitet nad stadionom Partizana, kojom zgodom je uhapsila stadionskog suverena Velju Nevolju i još neka divna stvorenja, od kojih su dvojica savatana dok su bili u društvu državnih tužioca.

Vlada države Srbije - koja je, gle koincidencije, inkriminisanog dana obeležavala prvih sto dana - akciju oslobađanja Partizanovog stadiona je pozdravila kao veliki uspeh, dočim je opozicija, po običaju, otkrila još jednu ogromnu rupu u saksiji i aferu „ocenila“ kao još jedan dokaz o „povezanosti države i kriminala“.

Ovoga puta su i Vlada i opozicija bile u pravu. Evo zašto. Kriminal - mislim na onaj „organizovani“ - svugde u svetu nastoji da se što tešnje poveže sa državnicima, ne zato što bi imao političke ambicije, daleko od toga, nego zato što mu povezanost sa određenim službama i službenicima neograničeno proširuje polje delovanja i obezbeđuje nekažnjivost i neoporezovanost. Nema države na ovom svetu u kojoj kriminal nije (u manjoj ili većoj meri) povezan sa državnicima i državnim službama, ali je, sa izuzetkom južnoameričkih banana republika, malo zemalja u kome su te veze tako tesne (i toliko isplative) kao u Srbiji.

Srbija je u relativno nedavnoj prošlosti imala vrlo loše iskustvo sa spregom državnika i kriminalaca, koja je završila streljanjem Zorana Đinđića. Obratite pažnju da nisam napisao „opozicionara“, nego „državnika“, zato što političko krilo zavere za ubistvo premijera nije bilo u opoziciji, nego na vlasti, ali je - smatrajući valjda da nema onoliko vlasti koliko misli da treba da ima i da oni s kojima vlast deli Srbiju vodi u pogrešnom smeru (iako je smer bio dobar) - sklopilo pakt sa tzv. zemunskim klanom.

Poklopili im se interesi. Zemunskom, naime, klanu nipošto nije odgovaralo da vlada Zorana Đinđića krene u najavljenu borbu protiv kriminala, političkim pozadincima nije odgovarao Đinđić, pa se dogodilo ono što se dogodilo, ali se, igrom slučaja, nije dogodilo onako kako je bilo zamišljeno da se dogodi, pa su - da mrtva usta ne bi govorila - Šiptar i Duća završili u jarku, a glavni politički pozadinac se na kraju (privremeno) uspentrao na vlast. Je l’ vam sad malo jasnije zašto ponekad kliknem: „Udri, Vučiću, ruka ti se pozlatila“.

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja