Najnovije vesti

FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Rikošet
Foto: Marina Lopičić

kolumna

FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Rikošet

Lični stav

U jednom od tekstova koje proteklih osamnaest godina pišem na dan Đinđićevog javnog streljanja napisao sam i sledeću rečenicu, citiram je: „Metak koji je prošao kroz Đinđićevo srce udario je u zid, rikošetirao i pogodio Srbiju pravo u glavu.“ Simbolički, naravno. Od tada naovamo Srbija tavori u stanju društvene kliničke smrti koja se - da se Vlasi ne dosete - zove „ovo ovako nikada nije bilo“.

Kad kažem „Srbija“, ne mislim simbolički, mislim bukvalno. Dan pre streljanja reformska politika Zorana Đinđića imala je podršku onižeg jednocifrenog broja punoletnih glasača. Svi ostali su se - svako iz svojih razloga, ovi aktivno, oni pasivno, u svakom slučaju bedno i potuljeno - plebiscitarno izjasnili da Đinđić bude streljan.

I ovo sam nekoliko puta napisao, pa ću napisati još jednom: „Ako neko još uvek misli da je Zmija pucao, a da mu je Legija obezbeđivao logistiku da bi čamili na (praktično doživotnoj) robiji, a da su se Duća i Šiptar upustili u zločinački poduhvat da bi završili u jarku ustreljeni kao psi (mrtva usta ne govore), taj debelo zaslužuje da ‘ovo što nikad ovako nije bilo’ bude još gore, što će verovatno i biti.“

Ne! Svi napred pomenuti su radili to što su - plebiscitarno podržani uradili - da bi im u životu krenulo još bolje, a dobro im je išlo, i da bi zaradili još više, a lepo su zarađivali. Samo su splet okolnosti i brza reakcija jedne nepolitičke ličnosti - o tome će skorih dana biti reči u jednoj vrlo intrigatnoj knjizi (ne mojoj) - sprečili da Zmija, Legija, Šiptar, Duća & Co koliko 13. marta ne budu slavljeni i hvaljeni kao „srpski junaci“ od strane naručilaca streljanja.

Policijskoj akciji „Sablja“, koja je promptno usledila, nedostajalo je onih kobnih 90 minuta iz jučerašnje kolumne da bi uspela. Izgledalo je kao da će uspeti, ali nije bilo šanse. Tako to ide. Usporiš li namerno (i prividno) vremenski tok, vreme ti jebe mater i nastavlja da je jebe i da joj zavrće uši do unedogled. Apšeni su, dakle, mnogi koji nije trebalo da budu apšeni, nisu apšeni oni koju su morali biti apšeni.

Dok je trajala vlada premijera Zorana Živkovića i subpremijera Čede Jovanovića - a nije potrajala - još je i bilo nekih batrganja i pokušaja, da bi se godinu i kusur dana kasnije, kad su pučisti sa izvesnim zakašnjenjem prigrabili vlast, sve vratilo na Miloševićeva fabrička podešavanja - ovoga puta „s ljudskim likom“, građanske (a ne komunističke) Srbije, nabijem obe na qwrz.

Uloga veselnika je zapala Borisu Tadiću - pogledajte na Vikipediji šta znači „veselnik“ (ili pitajte dedu) - stvarna pak vlast je (sve dok nije zasrao) dopala ruku rezervnog Miloševića, Koštunice, koji je - u tehničkom političkom smislu besprekorno - ispod žita izvršio renacifikaciju, repaganizaciju, remitologizaciju i remedijevalizaciju Srbije. Na moja neprestana javna huškanja da se pokrene pitanje političke pozadine streljanja, Tadić se jednom zgodom javno zapitao gde to na svetu ima da se istražuje politička pozadina političkog ubistva.

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja