Evo lepe prilike da naš naraštaj ne napravi sranje zbog koga će unucima trnuti zubi više nego što trnu nama. Obavestih se, naime, juče da je Visoki Vučić gostujući na nekom televizoru izjavio da je Srbija „spremna na kompromis“ i da je besmisleno rizikovati odmrzavanje konflikta. Takođe je rekao da nam je „potreban racionalan, pragmatičan način za rešavanje tog problema. Potrebno je vreme za stvaranje poverenja između dve strane“.
Odmah moram reći da mi je sumnja (mnogo) veća od nade. Srbija, naime, nije u stanju da napravi nikakav kompromis i to se ne odnosi samo na carstvije Visokog Vučića, nikakav kompromis - ni oko čega - u Srbiji nije bio moguć ni u XIX ni u XX veku, a ni u XXI za carstvija JexS-a Tadića.
Drevni oci naše državnosti naprosto su tako formatizovali srpsku državu - i takva se prenosi s kolena na koleno - da je njeno kakvo-takvo postojanje moguće samo u neprestanom konfliktu - kad nema spoljašnjih, dobri su i unutrašnji - u neprestanoj „ugroženosti“ i permanentnoj atmosferi povišene borbene gotovosti. Da ne dužim: bez gomile nerešivih problema Srbija nije u stanju da funkcioniše. U tome se krije i tajna uspešnosti i dugovečnosti carstvija Vučićevog. Postigao je stepen mobilizacije istovetan Miloševićevom „događanju narodu“, ali - za razliku od Miloševića - ne pravi sranja po regionu, bar ne ona s pucanjem, pa mu Međunarodna zajednica, koja sve više liči na mesnu, gleda kroz prste.
Ustrojstvo sveta je, međutim, takvo da ne trpi nerešive probleme. Dugotrajne toleriše određeno vreme, ali pošto sve - ne samo ono što je lepo - ima kraj, svaki problem se na kraju krajeva reši nekim kompromisom. Ali jedna je stvar kad sam napraviš kompromis, sasvim je druga kad ti ga napravi neko drugi, tj. kad te stavi pred svršen čin.
Da u Beogradu i Prištini ima makar malčice neparohijalne političke pameti - a mrtva je trka gde je ima manje - Beograd i Priština bi se EU, Americi i Rusiji zahvalili na dobrim uslugama, seli za pregovarački sto i (višegodišnje) pregovore započeli bez posrednika. Jer znate kako kaže „naš narod“ - čast svakome, veresija nikome. Svi ti posrednici - svaki od njih sa svojim predznakom - gledaju da kompromis naprave tako da ugode svojim guzicama, koje ih savršeno bole i za Srbe i za Albance.
Pičvajzi na Kosovu (i oko Kosova) nisu počeli početkom osamdesetih - sežu oni mnogo dublje u prošlost - nije tu moguće zbrdazdolisati i preko kolena prelomiti nekakav novi Dejton, koji će probleme gurnuti pod tepih, a visokim potpisnicima doneti kandidaturu za Nobelovu nagradu za mir.
Za početak se može uraditi ono što je urađeno na Kipru. Fudbalskim rečnikom kazano - spustiti loptu. Iako se kiparski Grci i Turci mrze isto koliko Srbi i Albanci, možda i više - nemojmo se zavaravati, to se samo mržnjom može nazvati - nećete u javnim govorima i medijima ni u severnoj ni u južnoj Nikoziji čuti pogrdnu reč o suprotnoj strani. Je li takav pristup doneo rešenje: Ne. Ali je prestao da dodatno komplikuje problem.
NE PROPUSTITE
