Pretvori se ovo na kraju u mini-serijal, letnju školu o resantimanskim štetama (koristi nikakvih nema) za srpsku istoriju i život, što je, držim, bolje nego da se raspredamo o letnjim opozicionim prenemaganjima i vlastodržačkim presipanjima iz šupljeg u prazno.
Pomenusmo juče naše ogromno istorijsko neiskustvo, zbog koga prolazimo ko bosi po trnju, s tendencijom da tako nastavimo do u nedogled. Hajde, najpre, da se zapitamo - zašto smo toliko neiskusni. Srbija ipak nije država od juče. Hm! Da li baš nije od juče. Ovakva kakva je danas postoji tek od 2006, kad je - po sili crnogorskog referenduma - posle duge pauze ponovo uspostavila međunarodnopravni subjektivitet.
Od 1918. do 2006. Srbija se potucala po raznoraznim Jugoslavijama najpre (u kraljevini) kao čisto geografski pojam, potom (u periodu 1945-1990) kao aktiv Saveza komunista, pa kao bog sami zna šta u SRJ, i na kraju kao veće oko u bratskoj glavi Državne zajednice Srbije i Crne Gore.
Ideja koja je dedove i očeve naše državnosti - a potom i nas današnje - navela na napred opisani avanturizam u jednoj stvari je bila vrlo slična kosmodisku - u početku je bila smešna (posle i tragična), ali za razliku od kosmodiska, nije delovala. Evo ukratko na šta se svodila ta ideja: daj da mi sklepamo neku (što veću) državu u kojoj će biti ako ne baš svi Srbi, a ono velika većina, a koga briga kako će se država zvati - i na šta će ličiti - mi Srbi ćemo ionako u toj državi žariti i paliti i voditi glavnu reč.
U naporima da stvori tu državu, u periodu 1912-1918. Srbija je izgubila više od polovine muškog stanovništva, a sve skupa više od trećine ukupne populacije. To se smatralo (i pravdalo) žrtvovanjem za buduća pokolenja, ali se nije objašnjavalo - niti se danas objašnjava - kako će se rađati buduća pokolenja ako se ondašnje prepolovi.
Evo ključnih odrednica srpskog istorijskog (i političkog) neiskustva: idemo na prvu loptu, ne pitamo šta košta, boli nas dupe što vreme prolazi, ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine. Možda ćete se iznenaditi kad ovo pročitate, ali ideja o stvaranju „velike Srbije“ prvobitno nije začeta u Beogradu, nego u Beču. Ono, fakat, Beograd ju je oberučke prihvatio, uopšte se ne pitajući ima li ta ideja takozvano duplo dno i ima li Srbija para, ljudstva i materijala da je ostvari.
Idemo na duplo dno. Sad se verovatno pitate zašto bi Beč bio toliko lud da kuje planove za stvaranje „velike Srbije“. Evo zašto. Upravo zato da bi Srbiju - u čijem je početnom napretku i velikom usponu i primeru koji je davala ostalim slovenskim narodima video opasnost po svoje interese - odvratio od jačanja države i ekonomije i izgradnje institucija (a lepo je to bilo krenulo) - i preusmerio je na put ratnog avanturizma, (ispravno) smatrajući da će to urnisati i marginalizovati siromašnu zemlju, svesti je na Beogradski pašaluk i staviti pod kontrolu. Da K. u. K. monarhiji nije istekao istorijski rok trajanja, tako bi verovatno i bilo. Ni ovako nije ispalo mnogo bolje.
NE PROPUSTITE
