Reklo bi se, na prvi pogled, da je sport delatnost nepodesna za resantiman i paket emocionalnih reakcija koje resantiman sobom nosi, ali budući da mi, što reko Ćosić, „možemo i ono što ne možemo“, smogli smo snage da i sport mobilišemo za ratna dejstva protiv realnosti.
Nismo, doduše, otišli toliko daleko kao Honduras i El Salvador, koji su 1969. zbog jedne izgubljene/dobijene fudbalske utakmice poveli pravi rat, koji je odneo mnogo žrtava i doneo mnogo izbeglica, mada se ne treba zavaravati da smo baš mnogo dalje, jer se neredi koji su uoči neodigrane utakmice Dinamo - C. zvezda 1990. izbili ispred stadiona Maksimir, na njemu i oko njega, smatraju jednim od okidača za početak ratnih dejstava.
Dobro de, nije fudbal bio stvarni uzrok ni ratu Hondurasa i El Salvadora, ni ratu Hrvatske i Srbije (koja nije ni bila u ratu). Bili su to, zapravo, sportski Sarajevski atentati, puki povodi, nebitno je, uostalom, za našu temu, ono što je bitno je mogućnosti da sport - koji je, ako se okanemo mrsomuđenja o razvijanju tela i duha, u suštini zabava za mase - postane jedno od oružja masovnog uništenja.
Nakon što je Srbija izgubila ratove (koje nije vodila,) a naročito nakon NATO bombardovanja i secesije Kosova, srpska javnost - žestoko huškana od strane političara i tabloida - stala je očekivati da kopačke, reketi i sprinterice urade ono što nije uspelo svijetlom oružju - da pobede sve pred sobom i da „pokore svet“. Upravo tom sintagmom se kvalifikuje svaka značajnija (ako ne i svaka) pobeda Novaka Đokovića.
Kao neko ko se dosta smucao, a izvesno vreme živeo u inostranstvu, mogu vam reći da su u uređenim državama sportski uspesi na samom dnu rang-liste uspeha kojima se te države diče. U svim svojim alotropskim modifikacijama, sport je u tim državama zanimacija plebsa i sirotinje, što ne znači da se poneki tamošnji državnik - kad iskrsne predizborna potreba da se sirotinji uvuče u dupe - neće pojaviti na fudbalskoj tekmi.
Kod nas je dibidus drugačije. Naše političke elite - sve do jedne, osim Đinđićeve, koja pet para nije davala na sport - ne propuštaju priliku da pobede srpskih tenisera, skakač udalj i uvis, vaterpolista, košarkaša, etc. uknjiže na svoj raboš. Samo čekam dan kad će na pustopoljini ispred Gradske skupštine biti podignuta Trijumfalna kapija kroz koju će pobedonosni sportaši umarširati u našu svijetlu istoriju, koja ih, koliko sutradan odgurne u ropotarnicu.
Sportski politički resantiman nije dobar ni za sport ni za sportiste, koji na međunarodna takmičenja odlaze pod snažnim psihološkim pritiskom, neprestano imajući na umu devizu one spartanske majke hrabosti koja je, dajući sinu štit, „poručila“ - „s njim ili na njemu“. Jer jao ti ga srpskoj (ne spartanskoj) majci ako sportista potegne pa ne pobedi ili - još gore - ako bude diskvalifikovan, što se dogodilo Ivani Španović, koja je odlično đipila, ali je propustila da pričvrsti krpu s brojem na leđima, koja je ostavila trag na pesku, pa skok nije priznat. Sećate se kako se Španovićka izvadila. Resantimanom. Nisu mi priznali skok jer sam Srpkinja.
NE PROPUSTITE
