Najnovije vesti

FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Resantiman i teologija
Foto: Marina Lopičić

kolumna

FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Resantiman i teologija

Lični stav

Danas je na redu novo predavanje u letnjoj školi resantimana. Sve religije - ne samo hrišćanska - apsolutno su nespojive s resantimanom, ali - kako ćemo videti iz priloženog - mi koji možemo i ono što ne možemo i to možemo spojiti.

Idemo redom. Glavne resantimanske odlike - žal za prošlošću, samosažaljenje, malodušnost, tuga za izgubljenim stvarima, preterana tuga za umrlima, poriv za osvetom izgubljenih bitaka itd. - sve su to psihološka stanja na koja hrišćanstvo krajnje popreko gleda i to nedvosmisleno stavlja na znanje praktično na svakoj stranici Novog zaveta.

Sve napred pomenuto je neka vrsta nevidljivih, ali teško raskidivih lanaca koji ljudske duše vezuju za prolaznost, nepotpunost i propadljivost. Čak i tamo gde se hrišćanstvo uspešnije borilo protiv nepotpunosti, propadljivosti i prolaznosti - kažem „borilo“ jer je u međuvremenu svuda po svetu prestalo da se bori - s nepotpunošću, propadljivošću i prolaznošću se u konačnici nije moglo izboriti.

Sad će neki malodušnik zapitati pa zašto se uopšte boriti kad se ne može izboriti, odgovor je sledeći - zato što su nepotpunost, propadljivost i prolaznost nepotpunije, propadljivije i prolaznije tamo gde se protiv njih ne bori.

S tim u vezi, prekjuče mi pažnju privuče deo izjave novopatrijarha Porfirija, izrečen u još jednom pokušaju da (kratko) spoji kosovski i Novi zavet. „Ako nemamo duhovni koren“, rekao je patrijarh, „i ako izgubimo svoj duhovni identitet, bićemo jedna bezlična masa od koje se može praviti šta god.“

Reći tako nešto priličilo je Tadiću, priliči Vučiću, priličiće i nekom postVučiću, političarima uopšte - to je takozvani konstitutivni narativ koji, doduše u funkcionalnijim oblicima, postoji u svim narodima - ali naprosto ne priliči poglavaru jedne hrišćanske crkve.

Još sam JexSu Tadiću, vrlo sklonom tome, skretao pažnju - tj. nabijao mu na nos - na besmislenost trućanja o „našem“, kolektivnom identitetu, još sam njemu slao SMS-ove upozorenja da svaki pokušaj nametanja identiteta jednom ideologemu - a narod je ideologem koliko je to bila i partija - završava tako što se zajednica na kraju pretvori u patrijarhovu noćnu moru - „bezobličnu masu od koje se može praviti bilo šta“. (Pa zar to već nije napravljeno, zapitaće se neki cinik.)

Ali ako i ne postoji - iako uporno pokušava da postoji - ono što Tadić i Porfirije zovu „nacionalni identitet“, postoje nacionalni stil i nacionalna kultura koje su ukupni rezultat delovanja ličnih identiteta svakog slobodnog pojedinca ponaosob. „Upumpavanje“ - svejedno koliko se ono dobro prima u masama - kolektivnog identiteta kao temeljnog i presudnog vodi najpre u depersonalizaciju, potom u neslobodu i bezobličnost, i na kraju u rasulo i haos. Poslednja prilika - bar za vrlo dug period poslednja - da se stvari u Srbiji postave s dupeta na glavu propuštena je 2003, znate kako, a možda slutite i zašto. Toliko za danas.

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja
track