Vikipedija kaže da gornji naslov znači duh mesta, koji može biti i dobar i zao. Najbolji koliko-toliko empirijski primer postojanja tog duha su takozvane crne tačke na putevima. Na prvi pogled, te crne tačke izgledaju kao sasvim obične deonice - nema na njima nikakvih preoštrih krivina, provalija itd. - ali, opet, na tim deonicama saobraćajne nesreće se događaju neuporedivo češće nego na ostalim.
Po crnim tačkama naročito je poznata Ibarska magistrala, koja je i sama po sebi jedna velika crna tačka, ali to je tema za neku drugu kolumnu. Naša današnja tema su crne tačke istorije, to jest pitanje od 1.000.000.000 sendviča - zašto je Balkan Ibarska magistrala Evrope?
Godinama lupam glavu o tome i - osim što sam zaradio gomilu čvoruga - malo sam odgovora dobio. Što ne znači da ponešto nisam dokonao. Ne može se, recimo, osporiti da se najveći pičvajzi evropske istorije - a tušta ih je i tma - nisu dogodili na brdovitom Balkanu, a opet, malo zahvaljujući manipulacijama Evropejaca, više zahvaljujući samim Balkancima - Balkan se etablirao kao carstvo evropskog zla iliti kao Bronks Evrope, što reko jedan moj književni lik.
Problem je u tome što balkanski narodi - svi do jednog, sa Srbima kao liderima u regionu na čelu - imaju jako loš menadžment pičvajza, u datom slučaju ratova. Kao što je moj drug Novica Milić pokazao u onomad prikazanoj knjizi „Jagnje iz bezdana“, ratovi su - iz razloga koji izmiču ljudskom poimanju - neizbežni, ali nije neizbežno, štaviše je nužno, da se ratovi u jednom završe - naravno do sledeće prilike - a da se međuvreme iskoristi za svakodnevne konstruktivne rabote, stari cinik Alfred Žari bi rekao - da bi se u sledećem ratu imalo šta razoriti.
Na Balkanu, a naročito u Srbiji, tome nije tako. Tu kraj rata znači samo obustavu vatre, sve ostale ratne operacije se nastavljaju do sledećeg okršaja. Tome ja pak tako zato što na Balkanu - a naročito u Srbiji - postoji samo ratni i mobilizacijski politički narativ, nijedan drugi nije temeljno izgrađen niti se primio, bila su dva-tri pokušaja i svi su neslavno završili.
To je posledica istorijskog neiskustva o kome smo pre neki dan pričali, naivne nade, nade da će jednoga dana biti moguć veliki „odbrambeni“ - treba li uopšte naglasiti - rat koji će „zaokružiti“ srpski životni prostor, posle koga više neće biti rata, a posle koga ćemo živeti dugo i srećno. Nade potpomognute još naivnijom nadom da će - samo ako se budemo uporno uvlačili u moćna dupeta - umesto nas to uraditi neko drugi.
Uopšte uzev, Srbija možda i želi, ali naprosto ne ume (a verovatno i neće) da živi u miru između dva rata. Videlo se to po kontrakomemoracijama na komemoraciju u Potočarima, a naročito po poricanju srebreničkog genocida sa stranica zvaničnog organa srpske tupoumnosti, Politike, koja je 1/3 nedeljnog broja posvetila tvrdnjama uglednih svetskih ništaka - veovatno iznuđenih za mastan honorar - da pokolja u Srebrenici nije bilo.
NE PROPUSTITE
