Posle kolumne od prošlog petka naslovljene Paradajzacija Sv. Stefana dobio sam poprilično SMS-ova „bremenitih“ negativnim reakcijama. Ko biva... ponašaš se kao Superhik, otimao bi od sirotinje pa davao bogatašima, šta ti imaš protiv toga da se običan (naravno „naš“) narod kupa na Kraljičinoj plaži i tako to i tome sl.
Vrlo površno, vrlo površno! Pre će biti da je moja neznatnost neka vrsta vrlo neshvaćenog Robina Huda. Na prvo slušanje, ideja da se otme od bogatih i da sirotinji fakat je primamljiva (a zvuči i pravedno), ali istorija je pokazala da sve ono što se otme bogatašima sirotinja - koja je, kao što znamo, napravljena gladnim qwrzem - vrlo brzo spička i na kraju ostane sirotinja - ponekad crnja i gora nego pre „eksproprijacije eksproprijatora“ - a sirotinja postanu i bogataši.
Razumna državna politika radi na tome da poveća broj onih koji se bogate i čiji je džep dovoljno dubok za letovanje na Sv. Stefanu, pa potom deo bogataških para preko poreza i ostalih robno-novčanih tokova preusmeri na povećanje plata i - u krajnjoj liniji - na upristojavanje javnih plaža namenjenih onima sa plićim džepom.
Osim solidnog finansijskog, takva politika ima i pozitivan psihološki efekat. Pogled, recimo, na sjaj Sv. Stefana (i ostalih de lux destinacija) određeni broj otresitijih kupača sa sirotinjskih plaža često navede da savladaju zavist, lenjost i kenjčiluk, da porade na tome da zarade više, uspeju u životu i da se sa javne presele na Kraljičinu plažu. Računica je jednostavna: što više bogatih - to manje siromašnih. Zvuči kao kosmodisk. Ali deluje. Takođe kao kosmodisk, ali bolje ne može, ovaj svijet je tirjan tirjaninu... Znate priču.
Iz priloženog se vidi - i tek će se videti - da jeftini populizam na kraju ispadne papreno skup, slično kao što petparački elitizam povećava vulgarizaciju. Ono što je meni probolo oči u demokratizaciji (i posrbljavanju) Sv. Stefana je upadljiva sličnost nacionalističkog i komunističkog populuzma (i kič), koji rađaju iste, u početku slatke, ubrzo gorke plodove. Uz napomenu da komunisti sirotinju raju nisu pripuštali baš na sve „de lux destinacije“, na Brione, na primer. A bilo je još takvih. Brdo kod Kranja, npr, Karađorđevo, etc.
Nije to kraj priče. Osim masovnog osiromašenja, jedna od posledica populizma je depopulacija, kako opšta, tako i turistička, jer otresitiji muškarci i žene, koji ne žele da rmbače za 350 evra, odlaze u beli svet trbuhom za kruhom, dočim oni koji nisu radi da se kupaju među paradajzima i pljeskavicama od 1 evro odlaze na egzotične destinacije u inostranstvo, pa posle D. M. Palma mora da apeluje „ne idite na more u Albaniju, ostajte ovdje“.
Pa dobro, zapitaće se neko, ima li bar neke vajde od populizma. Odgovor je - o, da, imaju populisti, još kakve. Ali privremeno. Kako privremeno? Tako što im, prilikom dolaska na vlast novog populizma, sirotinja sve otme i popiša im se u kristalne vaze.
NE PROPUSTITE
