FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Istorija srpskih sahrana
Foto: Marina Lopičić

KOLUMNA

FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Istorija srpskih sahrana

Lični stav

U Srbiji smrt je prvorazredni društveni događaj. E sad, da li će ova ili ona smrt biti seoskog, opštinskog, regionalnog ili opštenacionalnog značaja, to zavisi od ugleda i značaja preminulog. Nije, međutim, obavezno da smrti opštenacionalnog značaja budu žalosni događaji.

Tako je, recimo, smrt Zorana Ðinđića mnoge dilbere obradovala i mnogi su dilberi (imena i br. ličnih karata poznati redakciji) iz te smrti izvukli političku i finansijsku korist. Doduše, kratkoročnu. Ovo sveopšte majke jebanje, očiju vađenje i slepce vodanje direktna je posledica opštenacionalnog huškanja na Zoranovo streljanje i nešto manje, licemerne isfolirane opštenacionalne ožalošćenosti za Ðinđićem istih onih koji su huškali na krvoproliće.

Na top-listi masovne posećenosti sahrana, Ðinđićev sprovod zauzima drugo mesto, odmah posle sahrane Josipa Broza Tita, koja će u istoriji srpskih sahrana ostati večna sramota i u vijek vjekova svedočiti da su Srbi najmasovnije ožalili jednog Hrvata.

Prividno olakšavajuća, u suštini otežavajuća okolnost, bila je što je ta žalost - čast izuzecima - bila lažna i isfolirana. Na mimohod pored Titovog sarkofaga se dolazilo iz istog razloga zbog koga je moja pokojna majka glasala umesto mene - da se nedolazak ne bi zabeležio „tamo gde treba“, da bi se sačuvao (ili dobio) posao. Itd.

Na visokom trećem mestu stoji sahrana Aleksandra Rankovića, na kojoj se, prema procenama Službe, okupilo oko 100.000 građana (ja sam skloniji da kažem džibera i seljačina), a prema procenama nacionalista, i svih 800.000.

Možda se pitate otkuda nacionalisti na sahrani komuniste Aleksandra Rankovića? Glupo pitanje. Došli su zato što je Ranković - kad je umro i više nije bio u stanju da se brani - proglašen velikosrbinom. Hronike svedoče da su se iz mase čuli i hristopodobni povici „ustani, Leka“.

Da li je Leka bio srpski nacionalista? Daleko od toga! Do kraja je ostao tvrdokorni Jugosloven i komunista. Da je tome tako, imam svedočanstvo iz prve ruke. Pričao mi je to jedan od retkih ljudi koji se posle strmopizda viđao sa Rankovićem, moj pokojni tast Brana Crnčević - zadrti nacionalista, na čijoj se sahrani, izuzimajući zadušnu babu Koštunicu, nije pojavio nijedan viđeniji nacionalista - da Leka Ranković nikad (i slovima NIKAD) nije rekao nijednu reč protiv Tita i partije i nijednu (i slovima NIJEDNU) reč ZA „nacionalnu stvar“.

Ali ko te pita kad umreš. Ima da budeš ono što MI kažemo da jesi. I tačka. A posle tačke sledi pitanje: a zašto nacionalisti nisu odlazili kod Rankovića dok je bio živ? Eh, zašto. Iz istih razloga zbog kojih je moja majka glasala umesto mene i zbog kojih je 87% punoletnih Srba prošlo pored Titovog sarkofaga lica oblivenog suzama - da poseta ne bi bila zabeležena „tamo gde treba“, da se ne izgubi posao i pravo na K-15. I tako to.

Moram za kraj priznati da je i mene nešto obradovalo na Ðinđićevoj sarani. Bio je to momenat kad je Beba Popović napušio Koštunicu i njegove mudžahedine halk i podvijenih repova najurio ih sa Novog groblja.

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja
track