FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Severno Cetinje
Foto: Marina Lopičić

kolumna

FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Severno Cetinje

Lični stav

Poslednji je čas - a lako može biti da je već i prošao - da se sve duštvenopolitičke persone dramatis u Srbiji sastanu i dogovore o promeni državne paradigme. Ne mislim na promenu kosovskog narativa i ostalih identitetskih toposa - to je neiskorenjivo - mislim na dogovor o odgovornoj, dugoročnoj državnoj politici, kakva god bila dogovorena, koja se neće menjati sa promenom garniture na vlasti.

To podrazumeva da opozicija prilikom donošenja važnih odluka - ko god bio u opoziciji - ne pravi šićardžijske opstrukcije, ali da se pre bilo koje odluke obavezno razmotre posledice koje će izazvati.

I najracionalniji pristup političkoj stvarnosti nije nikakva garancija prosperiteta, ali repetitivni autodestruktivni i iracionalni pokušaji da se stvarnost upodobi sanjarijama i željama, obavezno završava u teškim pičvajzima.

Osim političara, trebalo bi da se sastanu i srpski intelektualci i da i sebi i SNiS postave pitanje koje je veliki jevrejski pisac, Isak Baševis Singer postavio Jevrejima, citiram - „hajde da se zapitamo ima li u činjenici da nas svi mrze i naše krivice“.

Potom bi svi skupa - političari, intelektualci, a i šire - trebalo da se zapitaju da li je bilo šta što uradi neko „naš“, obavezno dobro po sve nas, ali i po okolinu, i da li patriotizam podrazumeva obaveznu odbranu najbudalastijih poteza i postupaka.

Uzmimo recentni slučaj ustoličenja Joanikijevog. SPC & Co (Co je vrlo šareno društvo) jesu nametnuli svoju volju - veličanstvena (a da kakva druga) pobeda je proslavljena - ali da li se iko zapitao šta će biti posle proslave. Evo šta će biti. Razdor između Crnogoraca i Srba, teško premostiv i pre toga, postao je gotovo nepremostiv. Sve, međutim, ustoličitelne dramatis - osim Joanikija, koji ostaje na Cetinju da vadi trnje iz mindže, za to savršeno boli dupe jer su istog dana podigli dupeta i vratili se u Beograd, a posle - šta bude, bude.

„Ama šta će biti, to je šaka jada“ - tako će to prokomentarisati narajcani „patrioti“, a ja ću ih podsetiti da je možda istim tim rečima načelnik đeneralštaba u zlosrećnom ratu protiv Bugarske odgovorio trezvenoumnicima koju su ga pitali da li je pametno ulaziti u rat bez artiljerije, izraubovane u prethodnom ratu.

„Šta će mi artiljerija? Ne trebaju mi ni prangije protiv Bugara“, rekao je đeneral i jurnuo u rat, a stvar je završila tako što Beograd - da ne bi srpskog karadušmanina, Franca Jozefa, koji je povadio trnje iz mindže - umalo nije postao Severna Sofija. Ovim ne kažem da će nepotrebni ustoličitelni pičvajz imati kao posledicu invaziju Crnogoraca i pretvaranje Beograda u Severno Cetinje, ali nekontrolisano (i nepotrebno) izazivanje kriza i gomilanje pičvajza pre ili kasnije će dovesti do situacije poznate kao efekat leptira, kada najmanja sitnica pokrene lavinu događaja koji se više ne mogu kontrolisati.

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja
track