Smrtnih grehova ima sedam, a oholost je drugi po redu. Još od biblijskih vremena opisuje se kao „precenjivanje svojih mogućnosti i stvaranje osećaja nadmoćnosti u odnosu na druge osobe“, kao da je Tvorac znao da će mu se, pored svega što je napravio i pravi, jednom omaći i srpski opozicionari. Jedan od načina na koji pojedinac ili grupa pokazuju oholost je i stav da istorija počinje od njega, ili od stranke koju je on napravio. Ništa što je prethodno bilo ne računa se...
Daleko od toga da smatramo da bi im uvid u prošlost preokrenuo sudbinu, ali poštedeli bi sebe nekih blamova. Evo primera. Opšte je mesto Vučićevih protivnika kuknjava na tabloide. Kao, lako je Vučiću, jer tabloidi njih ne predstavljaju u pravom svetlu. Zaključak je: narod ne glasa za opoziciju, jer ne zna koliko je i kako je ona dobra. A kad bi narod znao... druga bi se pesma pevala.
To da je „nepoznavanje prave istine“ razlog stradanja, čest je motiv u istoriji (ali naši opozicionari istoriju ne priznaju). Hiljade logoraša bile su ubeđene da su zatočeni voljom nižih vlasti i da samo treba da obaveste Staljina o svojoj zloj sudbini, pa će sve doći na svoje. Isto je bilo i sa golootočanima, koji su robijali ubeđeni da Tito ne zna šta rade Đilas, Kardelj i Ranković...
Đilas, ovaj drugi, Jeremić, Pavle Grbović, Borko Stefanović, Marinika, Dača Ikodinović, Biljana Stojković, lider zvani Ćuta, Marko Vidojković, Ivan Ivanović i kompanija ubeđeni su da narod ne zna kakvi su oni i da ih zato na svakim izborima kažnjava ledenim prezirom i zaobilazi kao kaljugu na putu. K. Ž., prominentna novinarka s neizlečivom sklonošću ka komentarima, sažela je početkom nedelje ovaj stav u sledeću rečenicu: „U Srbiji, gde polovina građana jedva sastavlja kraj s krajem, gde im nisu dostupni objektivni mediji jer je kablovska ograničena na Telekom, a tabloidi se prodaju ispod realne cene koštanja jer ih dotira država, prosečan građanin ne može da bude objektivno informisan...“, da bi poentirala zaključkom da su „tabloidi Vučićeve podguzne muve“. Što je, je li, potpuno na liniji novog primitivizma „građanske“ opozicije i „ozbiljnih“ novina (navodnike čitaj: kad bi se zezali!). Šta nije u redu sa ovom školom mišljenja?
Ništa! Nema tu ni škole, ni mišljenja, samo zujanje muva. Šta uopšte znači tvrdnja komentatorke K. Ž. da „polovina građana“ (koja polovina: od pojasa ili ispod pojasa?) jedva sastavlja kraj sa krajem pa joj objektivno informisanje nije dostupno jer su tabloidi jeftini? Da sirotinja kupuje tabloide jer manje koštaju, inače bi kupovali Danas? Tako ona zamišlja život u Srbiji: jedan dan kupe novine, drugog dana veknu hleba... Uostalom, tabloid Nova, iz Šolakove štale kao i Danas, jeftiniji je od većine ostalih sličnih novina (ko u tom slučaju dotira razliku do cene koštanja i zašto?), pa se redakcija nešto ne hvali prodajom. Ali tako to biva kad misliš da je za bavljenje novinarstvom dovoljno da znaš sva slova, a preskočiš sabiranje i oduzimanje. U Srbiji ima šest miliona birača, a ukupan tiraž svih novina ne premašuje 250.000 primeraka!
Biće da je kvaka u nečem drugom. Jer, ako K. Ž. ne zna narod, narod dobro zna takve kao što je ona. I baš zato što ih zna, neće za njih da glasa! Elementarno. A sve ostalo je zujanje...
NE PROPUSTITE
