Ovih dana se u kulturnoj javnosti Euromahale „obeležava“, a u kulturnoj javnosti Kitaj Goroda proslavlja (možda i uz šampanjac) desetogodišnjica smrti Radomira Konstantinovića. Ah da, to je onaj što je napisao „Filosofiju palanke“, graknuće vrapci pod srbskim strehama. I vrapci, naime, znaju da je Konstantinović napisao „Filosofiju palanke“. Stvar je u tome što vrapci o Konstantinoviću znaju jedva nešto manje od čaršijskih kulturnih javnosti (svih boja). Čast retkim izuzecima.
Konstantinović jeste najpoznatiji - za neke po dobru, za većinu po zlu - kao autor „Filosofije palanke“ - o kojoj ćemo nešto više kasnije - ali je osim FP napisao podosta boljih knjig,a uključujući i najbolju „Biće i jezik“ u osam tomova. E sad, da Srbija nije beznadežna palanka, tih bi osam tomova u našoj kulturi zauzimalo ono mesto koje je u Engleskoj, recimo, rezervisano za Šekspira, a u Nemačkoj za Getea.
To što je višetomna studija „Biće i jezik“ ipak napisana - i što se ipak (mestimično) čita - svedoči da Srbija nije morala biti ovako anahrona i drljava kakva je, da je potencijala za bolje bilo, ali da su, po običaju, ili osujećeni ili ostali neprimećeni ili straćeni.
U ovo nepoetsko vreme mnogima će čudno zazvučati tvrdnja da istorijsku sudbinu nekog naroda presudno određuje jezik, a da jezik ne stvaraju lingvisti i profesori književnosti - u našem slučaju ga uglavnom kvare - nego pesnici, koji u svojim poezijama otkrivaju najdublje duhovne struje koje potom oblikuju stvarnost.
Konstantinović, kako rekoh, u „Biću i jeziku“ otkriva da je u Srbiji bilo (da ih još ima, a da li će ih biti, teško je reći) pesnika i poezija koje se bliže vrhuncima otkrovenja, ali da ti i takvi pesnici i poezije - ukoliko požive i budu štampani, što nije uvek slučaj - bivaju odgurnuti, najpre u zapećak, potom u zaborav, pred najezdom hordi rent-a-pesnika, zasenjivača opštenarodne prostore i uvlakača u visoka narodna dupeta svih boja.
Konstantinović takođe otkriva - utemeljeno, bez buke i besa - da u poezijama pesnika koji nam se čine - tačnije koji se lažno predstavljaju kao najnarodniji, najsrpskiji i najsamobitniji - u stvari ima najmanje onog autentično našeg, da je to po pravilu površan mimetizam, uvoz loše robe koja se dodatno upropasti i potom prodaje kao muda umesto bubrega.
Nije lako čitati, kamoli pročitati „Biće i jezik“ - ja ga već decenijama čitam i nisam ga sasvim pročitao, gdegde ni razumeo - ali pokazalo se (i tek će se pokazivati) da je nečitanje „Bića i jezika“ proizvelo još teže posledice.
Iako obimom neupredivo manja, mada ne i mnogo lakša za čitanje i razumevanje, „Filosofija palanke“ je danas aktuelnija nego u vreme kad je prvi put objavljena, iz prostog razloga što su srpske palanke u to vreme (1969) bile mnogo manje palanke nego današnje palanke, a vrlo često urbanijeg duha nego današnji Beograd. Prekardaših. Imam taman dovoljno karaktera da Ljilji Smajlovićki i Abu Čirjaku čestitam desetogodišnjicu Konstantinovićeve smrti uz pesmu „Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine“.
NE PROPUSTITE
