Najnovije vesti

FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Rat i Vila Mir
Foto: Marina Lopičić

KOLUMNA

FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Rat i Vila Mir

Lični stav

Nije se štamparska farba čestito ni osušila na našoj jučerašnjoj kolumni posvećenoj (eventualnoj) prezidencijalnoj kandidaturi Zdravka Ponoša, a tabloidi serbski su osuli baražnu vatru po đeneralu. Još nisu (bar zasad) priložili snimke (i izjave svedoka) o guženju koze na Slaviji. Ali polako, ima vremena. Ponoš, uostalom, još nije zvanično kandidat.

Ukoliko se Ponoš ipak kandiduje i za njega imam besplatan savet. Budući da se militarni popečitelj Vulin zdravo narogušio, da se po televizorma serbskim sve češće pominje rat, a da ugledni geostratezi tipa Šešelja zveckaju oružjem, Ponoš bi dobro učinio ukoliko bi lansirao slogan: „Neposredna ratna opasnost je tu, nadohvat ruke, razmislite šta je pametnije: da predsednik republike bude general ili pravnik“.

Ili, možda, ovaj: „Srbija će sa mnom kao vrhovnim komandantom izgubiti rat po najvišim profesionalnim standardima, a ne pacerski i amaterski.“ Sve, međutim, da Ponoš i tako postupi, slaba vajda. Srbi „preferiraju“ amaterizam i paceraj. Moja neznatnost, inače, ne bi imala ništa protiv apsolutističke vladavine jednog otresitog generala, nekog pravoslavnog Franciska Franka, koji bi ovdašnji klatež naučio poznaniju prava.

Ovde stavljamo tačku na zajebanciju. Prelazimo na ozbiljnu stvar, na pitanje od 1.000.000.000 evra: hoće li biti rata? Naravno da će ga biti, a kad će, to pitajte Đeknu. Rata naprosto mora biti. Počev od pamtivekovne apoftegme Heraklita takozvanog Mračnog - „rat je otac svih stvari“, pa sve do tu nedavno, zaključno s hipicima, koji su mislili da je pametnije da vodimo ljubav a ne rat - smatralo se zdravogotovim da je rat prirodno stanje čovečanstva, a da su periodi mira izuzeci koji potvrđuju pravilo i služe kao priprema za sledeći rat.

Daleko, naravno, ratu lepa kuća, ali ratovi (i revolucije) gorki su lekovi, jedini efikasan iscelitelj jedne od najtežih bolesti ljudskog roda - inercije. Kao onaj ruski general iz romana koji je na samrti izjavio da neće da umre, ljudi se naprosto ne mire sa činjenicom da prolazi običje ovog sveta i da neke stvari - naročito ako su lepe - moraju imati kraj.

Daleko lepa kuća i Francuskoj revoluciji, ali da nje ne bi, samo bog zna kakve bi nakazne oblike poprimila ondašnja dekadencija, a da ne bi tzv. Velikog rata, mnogi narodi ne bi ugledali slobodu, mada bi cinik rekao da je za mnoge od tih naroda bilo bolje da je nisu ni ugledali. A Drugi svetski rat - graknuće antiratni profiteri - kakvu je on inerciju prekinuo? Istu. Bilo je to drugo poluvreme Prvog.

I u ratovima, koji su pravilo, ima izuzetaka koji ništa ne potvrđuju. To su tzv. neistorijski (ili čak antiistorijski) ratovi, koje ne pokreće Proviđenje s ciljem da grubom silom prekine inerciju i dekadenciju, nego ga pokreću nedozrela društva - pa krivicu svaljuju na elite gore od rulje - s ciljem da inerciju produže do u beskonačnost, a da dekadenciju (ako je moguće) ovekoveče. Jedan od takvih ratova bio je onaj s početka devedesetih. A kakvo će biti njegovo drugo poluvreme, ostaje da vidimo.

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja
track