Nastavak iz prošlog broja. Ne bi Ðinđiću dlaka s glave falila da je „legao na rudu“, to jest da nije pokušao da demontira politički sistem burazerskog pluralizma, koji bi se - iz razloga koje ću navesti kasnije - ponovo uspostavio, sve da Ðinđić nije ni ubijen.
Delom iz neiskustva, (većim) delom iz tupoumnosti, opozicija je devedesetih mislila da je Milošević jedini problem Srbije, kao što današnja opozicija, bleda senka one iz devedesetih, misli da je jedini problem Srbije Visoki Vučić.
Da ne bude ono „lepo sam im govorio, a oni nisu hteli da slušaju“ - i ja sam tako mislio. Rekoh da sam do praga starosti bio mlad majmun. Potom sam avanzovao u starog majmuna, kome je pomno proučavanje starije i novije srpske istorije neke stvari prebacilo iz dupeta u glavu. Ali o tom potom.
Hrabar, pošten i lakomislen, kakav je bio, Ðinđić nije prihvatio diskretnu ponudu da izvede neke kozmetičke sistemske promene i da posle vlada dugo i srećno, pod uslovom da ne čačka Mečku u pičku. U Mečkino ime, diskretni ponuđivači bili su Stanišić, Jovica i Ćosić, Dobrica. Ne jedan po jedan. Nego u dublu. Ðinđić, međutim, nije legao na rudu.
O detaljima tih razgovara možete se obavesti u jednoj interesantnoj knjizi (ne mojoj), koja će, ako bog da, izaći sledeće godine. Mi idemo dalje. Mečka je izdala licence to kill - iako je znala da će Ðinđić, kao pre njega Piroćanac, dići ruke od politike - tek kada je postala stopostotno sigurna da će Ðinđićevo streljanje naići na topao prijem, ne, međutim, kod svoje klijentele nego kod (većine) Ðinđićevih saboraca i tzv. demokratske javnosti.
Saborci - čast izuzecima - i demokratska klijentela su mislili da će posle uklanjanja Miloševića po zemlji Srbiji automatski poteći reke demokratskog meda, mleka, direktorskih položaja, nacionalnih frekvencija, unosnih lopovskih poslova i privilegija, pa kad je demokratska klijentela videla ono što su videli Stanišić i Ćosić, da je Zoran Ðinđić „izistinski“ naumio da raspička klijentelistički sistem - koji proizvodi Miloševiće - okrenula je ćurak naopako i stala da ga napušava i kune glasnije od „poraženih snaga“.
Možda se pitate zašto je Mečka streljala Ðinđića ako je znala da će Zoran dići ruke od politike i vratiti se svojoj profesiji. Znajte da je to zato da bi u etar poslala poruku da će ubuduće svako ko pokuša da uradi ono što je pokušao Ðinđić proći kao Ðinđić. Tu poruku je nad Ðinđićevim odrom overio i cetinjski jasnovidac Amfilohije. I kraj priče.
Podsećanja radi, DOS je na prvim slobodnim izborima osvojio 175 poslaničkih mandata, što skida svaku odgovornost sa takozvanog našeg naroda. Narod ko narod, nastala druga sudija, narod prihvatio njena sudska ovlašćenja, narod je, dakle, bio spreman za reforme, niko ga uostalom ne bi ni pitao.
To što na reforme nije bila spremna Mečkina klijentela nije bio nikakav problem - pre ili kasnije bi prihvatila sudska ovlašćenja - problem je bio što reforme sistema nije htela - opet čast retkim izuzecima - tzv. demokratska javnost.
Opet kraj priče.
NE PROPUSTITE
