Kako rekosmo, Abraham Linkoln se našao u gadnoj situaciji. Poveo građanskih rat da bi ukinuo ropstvo i ustavom zagarantovao ista prava za sve građane (bez obzira na rasnu, versku... i bla, bla, bla) rat se prikučio kraju, a američke demokrate - koje su u ono doba bile konzevrativci, kao što su kod nas drevni naprednjaci bili liberali - neće ni da čuju za ravnopravnost belaca i crnaca.
Da građanski rat ne bi završio u džaba krečenju, Linkoln ispod žita formira krizni štab, okuplja nekolicinu okretnih dilbera i daje im zadatak da presamude tridesetak demokrata i da im kako znaju i umeju promene mišljenje.
Stvar u početku - pa sve do dana glasanja - izgleda kao nemoguća misija. Demokrate su, naime, anglosaksonski tvrdoglavo uverene da je ravnopravnost crnaca i belaca protivna božjim, kamoli ljudskim zakonima. Neće ni da čuju za ravnopravnost. Šta košta da košta.
Osim toga, čak i kolebljivim, mekšim demokratama ne pada na pamet da prekrše stranačku disciplinu i da budu stigmatizovani kao izdajnici, a izdajnik u ondašnjoj Americi nije bila prazna reč kao u današnjoj Srbiji. Mogla je zbog izdaje i glava da zaboli. Ponekad i da se izgubi.
Nije, dakle, izgledalo realno da će Linkoln progurati amandman, ali ga je ipak progurao. Evo kako. Članovi Linkolnovog kriznog štaba su demokratama za koje su smatrali da su najmekši postavljali sačekuše, savatali ih po budžacima i onda bi ovom obećali „lukrativne“ poslove i pozicije u posleratnoj administraciji - cinik će reči: ko tebi Jelena Trivan - onom bi nabili na nos da znaju da je u mladosti naguzio kozu u Vajomingu i da su spremni da to „procure“ u javnost, trećem bi pripretili, četvrtom bi polaskali i, šta da vam pričam - mic po mic, amandman bi usvojen.
Tehnike Linkolnovog kriznog štaba bile se sve samo ne moralne, ali rezultat tih nemoralnih radnji bio je civilizacijski korak od sto milja koji je od Amerike, umesto labave zadruge plantaža pamuka po kojima robovlasnici piju southern comfort i guze crnkinje, napravio svetsku velesilu.
Naravoučenije: U politici se mnogi dobri, pa, ako hoćete, i moralni pomaci često postižu nemoralnim sredstvima. Politika u suštini i nije ništa drugo do li menadžment i katalizator opšteljudskog nemorala koji vlada po celom svetu, sa izuzetkom srpskih moralnih gromada iz Kitaj Goroda i Euromahale.
E, upravo je to Đinđić hteo da kaže kad je - kad mu se qwrz prepuno moralizatorskim proseravanjima - rekao: „Kome je do morala, neka ide u crkvu“. (Cinik bi rekao: šta će tamo?) Da bi se demontirao nakazni sistem burazerskog pluralizma - što je bila Đinđićeva namera i misija verovatno mogućnija od Linkolnove - moralo se posegnuti za nekim neinstitucionalnim i moralno nebesprekornim metodama. Linkoln (i Amerika) imali su sreću da je republikanska većina razumela šta Linkoln hoće da uradi, Đinđić (i Srbija) nisu bili te sreće.
Demokratska većina je - iz moralnih, je li, razloga - okrenula leđa Đinđiću i onda je bilo samo pitanje trenutka kad će iz jednog mutlaka (lokacija poznata redakcija) odjeknuti komanda „pali“.
NE PROPUSTITE
