Kad je u zemlji Srbiji uveden promiskuitet - pardon, višepartijski sistem - nekadašnja lakoća dokazivanja političke ljubavi bitno se usložnjila. Više nije bilo dovoljno pružiti (verbalni) dokaz ljubavi (Titu), sada se novoljubljenima ljubav morala dokazivati i (verbalnim) dokazima mržnje prema oponentima ljubljenog.
Kopernikanski preokret u mojim istraživanjima srpskih podela dogodio se jednom zgodom kad je trebalo da o nečem porazgovaram s mojim pokojnim drugom Vladanom Batićem i kad me je Vladan - budući u stisci s poslaničkim vremenom - pozvao da dođem kod njega u Skupštinu pa da to apsolviramo na pauzi za ručak.
Bio je to prvi (i poslednji) put da sam kročio u podzemni hram srpske demokratije (beše to ona stara, suterenska skupština.). Da ne dužim. Dođem ja u zakazano vreme u Skupštinu, nedugo potom siđe Vladan i siđosmo u vlažni san srpskih žderonja i cicija, (takođe) podzemni skupštinski restoran s primamljivim cenama (ćevapi, da kažemo, 6 RSD, Karađorđeva šnicla 12 itd.).
Nismo čestito ni seli, u restoran nahrupiše - bilo valjda vreme ručku - srpski poslanici (svih boja). Bi mi u prvi mah začudno kad videh da se poslanici na krv i nož zavađenih stranaka - koji na skupštinskim sednicama oči vade i jedni drugima majke jebu - tapšu po ramenima, ruke šire u lica se ljube i uturaju jedni drugima prste u dupeta.
U drugi mah, međutim, bi mi jasno da moje prvobitno čuđenje proizilazi iz fatalnog previda folirantske prirode srpskih političkih ljubavi i mržnji. U političkoj Srbiji se, naime, voli (i mrzi) za javnost, po dužnosti ili partijskom zadatku, dočim se offline ljubitelji i mrzitelji (svih boja) uljudno ophode prema omraženima, tu se čak i prijateljstva sklapaju, naročito ako su unosna. Da skratim: međustranačke mržnje su predstava za jebenu stranku - široke narodne mase.
Sada dolazimo do „merituma“ stvari. Pre neki dan u jednom intervjuu, reditelj Goran Marković je javnosti podastro niz neoborivih dokaza mržnje prema Visokom Vučiću. U intervjuu (koji sam pročitao) inače nije bilo ništa novo, sve standardno - svaki dan se publikuje najmanje sedam-osam sličnih - i stvar bi najverovatnije prošla nezapaženo da Marković nije pomenuo tužnu sudbinu kondukatora Čaušeskua i bratski opomenuo Vučića da se blagovremeno uzme u pamet, da ne bi prošao kao Nikolae.
Budući da je Vulin bio nečim sprečen - ili je bio na kratkom sidžimku - glavna uloga Slavka koji će izgovoriti spasonosne reči - Mirko, pazi, metak - zapala je ministarki za rad itd. Dariji KT, nekadašnjoj ikoni srpskih kovid paničara. Elem, doktorka je sela, zašiljila plajvaz i žestoko oplajpičila Markovića. Baš onako infantilno, pijačarski uvredljivo. I poslovična Hegelova piljarica bi joj pozavidela.
According to DKT, Goran Marković - krv ti jebem - „govori krvavim rečima“, depresivni je manijak koji sanja da postane Kusturica, koji mrzi Daru, a voli Aidu (opet ljubav i mržnja) i još štošta, o čemu ću vam nadugačko pričati, ali - zbog iscurelosti karaktera - u sutrašnjem broju.
NE PROPUSTITE
