Pratim ovih dana zahuktalu predizbornost i ne promiče mi pažnji da u pozicionoj Srbiji „cveta hiljadu cvetova“. Deng Sjaoping bi rekao bogatstvo idejnog siromaštva, odsustvo kvaliteta, nadoknađeno kvantitetom. Opozicija koliko ti duša ište: „građanska“, stranačka, vanpartijska, „prava“, itd., a sve neraskidivo povezane nedavanjem Kosova i nepristupanjem NATO.
Zaumni predizborni prizori me podsetiše da je vaktile Benito Musolini, bacivši pogled na izbornu listu uoči nekih izbora - dok je izbora u tadašnjoj Italiji još bilo - sve se udarajući šapicama u grudi, rekao svojim pajtašima sledeću misao velikih tirjana: za nas je najbolja opozicija - mnogo opozicija.
I vaistinu, na tim izborima - poslednjim do pada fašizma - za mesta u italijanskom parlamentu se nadmetalo pet-šest socijalističkih, dve tri komunističke i sijaset republikanskih, nacionalističkih i katoličkih strančica, a bilo je i kojekakvih vacića i zavetnica.
Musolinijeva Partito Fascista Italiana je nastupala samostalno, homogeno, međutim, u ukupnom skoru nije osvojila većinu glasova, ali je ipak osvojila apsolutnu vlast. Već čujem glasove vlastoljubivaca koji dovikuju: a kako, a kako, reci i nama, i mi hoćemo da osvojimo vlast. Evo kako, vlastoljubivci, učite, učite i samo učite, što reko drug Lenjin.
Dakle ovako. Čim se talijanska postizborna prašina slegla, Musolini je počeo praviti triper koalicije. Nekim koalicionim „partnerima“ je nudio šargarepu (što ne znači da je i davao), nekima pak pretio štapom, a tvrdoglavijima je uturao jajca u procjep.
Nije prošlo mnogo vremena i Musolini je „partnere“ stavio pred svršen čin, tj. izbor: ili članska karta FPI ili ropotarnica istorije. Ili grob. Ko šta voli, nek izvoli. Treba li uopšte reći da su se partneri većinski opredelili za člansku kartu, „više nego ubedljiva“ manjina je izabrala ropotarnicu istorije, Ðakomo Mateoti - koji je u parlamentu neodustajno plajpičio Dučea i raskrinkavao njegove marifetluke - otišao je u grob. Nije ga izabrao. Nije imao izbora.
Musolinijevi oponenti su imali jasno profilisane ideologije, solidna uporišta u biračkom telu (socijalisti čak za trećinu više od fašista), znali su i šta hoće, nisu, međutim, odoleli italijanskim srpskim podelama i - što je još gore - nisu imali muda.
Ne znam čemu li se nada srpska fasadna opozicija - naročito ona vanstranačka, mada ni partijska nije mnogo bolja - koja niti zna šta hoće, niti ima muda, i koja kad nešto i hoće, hoće isto ono što hoće i vlast, koja to hoće mnogo ubedljivije (unosnije) i organizovanije, da ne kažem baš brže, jače, bolje. Jedina vrlina opozicije je - upornost.
Po principu da ne karaju lepi nego uporni, „građanska“ opozicija će jednoga dana doći na vlast. I - šta onda? Eh, šta. Niotkuda će doći Rogonja, napraviti triper koalicije, nedugo potom će nekom obećati šargarepu, nekom pripretiti štapom i na kraju će „partnere“ staviti pred svršen čin: ili Rogonjina članska karta, ili ropotarnica istorije.
NE PROPUSTITE
