Usvetu to se smatra insuficijencijom kognitivnih sposobnosti. Ili, prevedeno sa latinskog, manjkom zdravog razuma.
Kod nas u Srbiji „majstorskim vođenjem politike“.
Kaže Ðilas da su u Beogradu opozicione stranke osvojile 70.000 glasova više od SNS i SPS, i to uz „fantomske - upisane birače, uz kupovinu glasova, uz pritisak na zaposlene, uz medije koji nisu mediji, već propagandna glasila režima“...
Pa poentira:
- Na novim izborima, bili oni u decembru ili martu, očekujem još veću razliku u korist opozicije i smenu vlasti u Beogradu.
Formalno gledano, nema uporišta u logici za njegov optimizam. Ako si u okolnostima A ostvario rezultat B, zašto misliš da ćeš u istim tim okolnostima (A) drugi put ostvariti rezultat B bolji od A? Da li zaista misliš ili ti se javlja?
Tako stoje stvari formalno. A suštinski? Suštinski, za političku opciju koju reprezentuje Dragan Ðilas stvari stoje još gore.
Stari Latini (koji „jeđahu ležeći“) jesu ustanovili da „repetitio est mater studiorum“, da je „ponavljanje majka učenja“, ali je ovovremena srpska opozicija to shvatila ovako: uporno se sapliće o isti kamen, uverena da će on (kamen) najzad naučiti da im se sklanja s puta.
Ko smatra da je ova metafora previše gruba, neka citira opozicionu analizu poslednjih izbora i zaključke koje je iz njih izvukla.
Malo im je bila podrška listova Danas, Nova, Nin i Vreme, televizija N1 i Njuzmaks Adrije, portala Nova.rs, N1, Direktno... i pola interneta, zato su izgubili. Kao, kad bi svi mediji u Srbiji navijali za njih, druga bi se pesma pevala. „Kad bi u Srbiji svi građani navijali za opoziciju, ona bi pobeđivala na izborima“, ta logika...
I šta je još opozicija zaključila iz rezultata poslednjih izbora i na čemu temelji optimizam glede rezultata na sledećim?
Da zajedno nisu jači!
U svetskim akademskim krugovima koji izučavaju delovanje partija ovo je poznato kao „srpski paradoks“. Ima stručnjaka koji ga objašnjavaju neskladom između ambicija i realnih mogućnosti stranačkih lidera, dok druga grana nauke smatra da je uzrok ovakvog ponašanja izvan dometa racionalnog i da je svako objašnjenje puko nagađanje. Ne znamo i ne možemo znati... kao što ne znamo šta jata kitova nagoni ka peščanim sprudovima, da se na njih nasuču i sačekaju neumitni kraj.
Jer, šta se desilo sa izbornim savezima i koalicijama onog trenutka kad su zatvorena biračka mesta, dakle još pre nego što su saopšteni rezultati?
Prsli su kao čaša od kristala u pesmi Miroslava Ilića!
I to ne po liniji ideoloških razlika, jer njih nema - jedina ideologija je postati Vučić umesto Vučića.
I ne zbog međusobnog svaljivanja krivice za loše rezultate, jer oni nisu ni mogli da budu bolji.
Stvar je u sledećem: opozicija pobedu na izborima i ne očekuje. Nade njenih lidera leže u očekivanju da će Vučić sa svog mesta otići voljom nekih svetskih moćnika i da će njegov naslednik biti izabran iz opozicionog korpusa.
A taj će biti samo jedan!
Ali do tog trenutka iz vlažnih snova treba ostati u igri. Ne predavati se. Ne odustajati. Naprotiv, glumiti očekivanje pobede na izborima...
„Dum spiro spero“. („Dok dišu, nadaju se“, da završimo još jednim latinskim citatom u čast Konstrakte.)
N. N.
NE PROPUSTITE
