Ako bi trebalo u jednoj reči opisati srpske politike (svih vremena i boja), onda je ta reč - neodlučnost. Politička neodlučnost je u Srbiji pravilo, uz nekoliko retkih izuzetaka koji ga potvrđuju.
Koreni političke neodlučnosti kriju su u neiskorenjivoj sklonosti u „našem narodu“, poznatoj kao i jare i pare, a među bezobraznim pripadnicima „našeg naroda“ kao neodustajno iznalaženje načina kako da se karaš ko štuka, a da ti ne uđe.
Najveći izuzetak - koji umalo nije ukinuo pravilo - bio je period srpskog marksizma, lenjinizma, komunizma i kretenizma. Nije greška, kretenizam se pokazao politički vrlo probitačnim. Bilo je dovoljno 13.500 odlučnih ljudi - koliko je KPJ imao članova pre rata - da iz korena promeni zemlju, doduše ne nabolje u svim stvarima, ali u mnogim da. Nisu, fakat, drevne komunjare mnogo znale, većina nije znala ništa, ali su znale šta hoće, šta neće i - važnije - kako da realizuju to što hoće. I - najvažnije. Nisu uzmicali pred rizicima.
Da su 1941. postojale kladionice, šta mislite kolika bi bila kvota za opkladu da će šačica gologuzih radnika, seljaka i omladinaca pobediti u ratu s Vermahtom, pred kojim su spadale gaće i tadašnjim velikim silama. Odmah da kažem - kvota bi bila ogromna, jer se najveće kvote određuju za najmanje verovatne pobede, kako u fudbalu, boksu, itd., tako i u istoriji.
Da skratim. Komunisti su bili najveći izuzetak od Ćosićevog pravila da Srbi dobijaju u ratu, a gube u miru. Dok su dobijali - a dugo su dobijali - i Ćosić je bio komunista. Kad je komunistički brod počeo da tone, a kvota počela da opada, Ćosić je zbrisao s broda i uložio silnu energiju da Srbiju vrati na fabrička podešavanja dobijanja u ratu i gubljenja u miru. U čemu je u potpunosti uspeo. Što se iz priloženog i vidi.
Biti neodlučan, tj. ne moći prelomiti i doneti odluku hoćeš li jedno ili ono drugo, uvek završava gubitkom i jednog i drugog. I to u najboljem slučaju. Bude tu i većih belaja. Ima tu još jedna zaguljena stvar: ako nisi u staju da se odlučiš, a kad je odluka neizbežna, onda umesto tebe odluči neko drugi, a taj drugi po pravilu izabere ono što je u njegovom, a ne u tvom interesu.
Srbija se ponovo našla u ćorsokaku nedolučnosti. Olako je svaljivati odgovornost na Visoka Leđa - kojima odlučnost, fakat, nije ključna vrlina - ali može li posle decenija i decenija brljotina i neodlučnosti više iko biti odlučan. Ðinđić je, recimo, pokušao, znamo kako je završio.
Ne kažem da bi Visoki, ukoliko bi doneo odluku (svejedno kakvu) završio kao Ðinđić, kažem da je naša istorija istorija neodlučnosti i da smo manje-više svi - ne samo Visoki - uslovljeni neodlučnošću. Ni navučeni nije prejaka reč. Neodlučnost je slična heroinu. Heroin ti daje grejs period tokom koga možeš odlučiti da prestaneš da se fiksaš. Po isteku tog perioda više nema nazad. Slično je i sa neodlučnošću. Postoji granica posle koje nisu u stanju da se odlučiš. Ali boli nas qurz, odlučiće umesto nas neko drugi.
NE PROPUSTITE
