Nikad mi nije bila jasna neodustajna namera srpskih elita (svih boja) da masovnim prezentacijama srpskih stradalnosti impresioniraju ostatak sveta i isprovociraju grižu međunarodnih savesti. U tom naumu srpskim elitama (svih boja) ide srpski narod (svih vremena) spreman ko zapeta puška da sat, sat i po odstoji na mitinzima stradalnosti, pa da se posle vrati svakodnevnim poslovima i zadovoljstvima.
Po ko zna koji put ću citirati ser Vinstona Čerčila, koji je na novindžijsko pitanje šta je po njemu recept za uspeh kao iz puške odgovorio: „Sposobnost prevazilaženja neuspeha.“ Naš narod, srećom, mnogo bolje i brže - ponekad i olako i prebrzo - prevazilazi stradalnosti nego što bi se to dalo zaključiti na osnovu manifestacija Dana bombardovanja. Kažem na sreću, jer da nije tako, odrao bi kožu na šiljak više nego što ju je odrao.
Štagod se kome dogodilo - a svakom se svašta događa - život mora da ide dalje. A kako će ići dalje, to zavisi od stepena prevaziđenosti nesreće koja nekog zadesi. Prevazići neku veliku nesreću uopšte ne znači zaboraviti je; to uostalom nije ni moguće osim obolelima od demencije. Prevazilaženje nesreće takođe ne podrazumeva nikakvo opraštanje - koje je, doduše, ove godine relativizovano dodatkom „ako budemo mogli“ - prevazići nesreću znači pamtiti je - praštati ili ne praštati je stvar je ličnog, a ne kolektivnog izbora - i nastaviti dalje gledajući u sutra, a ne nazad u nesreću.
Prelazimo na sledeću tačku dnevnog reda - naricanje nad nepravdom i usađivanje u svest širokih narodnih masa ideje da su - iako su preživeli - postradali na pravdi Boga. Kao pravnik, Visoko Mesto nije u obavezi da zna, ali bi takozvani patrijarh Porfirije kao doktor teologije morao znati da se nikom na ovom svetu ništa - bilo to dobro, bilo zlo - ne događa bez izričite intervencije Proviđeja. (Čim ga vidim, pitaću ga misli li da to pravilo ne važi za Srbe.)
Pravda je, naime, koncept čija se „implementacija“ često ne dopadne onima koji vape za njom, a ponekad bogme ni istinskim pravednicima. Psihološki je razumljivo - ponekad i obavezno - odgovornost za stradanja projektovati na nekog drugog. Amerika i NATO, fakat, snose odgovornost za bombardovanje, ali su nedostupni organima gonjenja.
Pitanje od 1.000.000.000,000 grivni: na koga onda pada odgovornost za nesrazmerno veća stradanja koja su Srbi u Drugom svetskom ratu nanosili jedni drugima, a na koga pak odgovornost za (nepotrebnu) pogibiju desetina hiljada mladića na Sremskom frontu u jurišima na Vermaht u povlačenju.
Ako je NATO nedostupan organima gonjenja, da li su bili nedostupni politički pozadinci, medijski pripremači i pucači u atentatu na Zorana Ðinđića. Dostupne činjenice ukazuju da je problem u tome što su bili previše dostupni, tj. što su tesno sarađivali u pripremama i izvedbi streljanja.
