Bi juče skup „Nade za Srbiju“ (nadam se da će proteći bez žrtava u ljudstvu i materijalu), danas će biti još jedan „Protest protiv nasilja“ (nadam se da će i on proteći bez žrtava u ljudstvu i materijalu), Željko Mitrović je - po Visokoj Preporuci - najavio zatvaranje „Zadruge“, a šta će bit sutra - ne zna se.
Sve će to biti džaba krečenje. Srpske podele - tačnije srpski bipolarni poremećaji - neće biti prevaziđeni sve dok se ne obavi posao koji je morao biti završen krajem XIX veka, što će reći - dovršavanje rudimentarne države Srbije i njeno odvajanje od političkih partija.
Da li mislim na neku vrsta džamahirije - jednog od retkih društvenih uređenja koje nismo isprobali - u kome su svi građani ministri, ambasadori, predsednici opština itd. Ne. Daleko od toga. Mislim na državu u kojoj je politička konstanta - institucije i državni aparat - nezavisna od političkih promenljivih, tj. političkih partija i samovolja stranačkih alfa mužjaka.
U Srbiji je suprotno od toga - dakle, podređenost institucija partijama - prihvaćeno kao tradicija i najnormalniji poredak stvari, kao što se, npr., „gde si, bre, pička ti materina“ ne smatra uvredom, nego izrazom prisnosti.
Da su institucije države Srbije bila dovršene 1903, Apis i najjavnija tajna organizacija u istoriji tajnih organizacija Crna ruka ili 1. ne bi bili mogući ili bi 2. njeni članovi bili pohapšeni i izvedeni na sud zbog veleizdaje i zavere za ubistvo kralja.
Zašto je nedovršena država Srbija zatajila 1903? Zato što su nadležni državni činovnici Kraljevine Srbije nisu postupili po zakonu, nego su, u strahu od gubitka posla, a možda i glave, ustuknuli pred zaverenicima, takođe državnim činovnicima, koji su svoja nepočinstva nesmetano sprovodili pod izgovorom da im je namera da naprave još veću državu Srbiju.
Duh Crne ruke od tada naovamo lebdi nad Srbijom i povremeno s reči prelazi na dela. Tako su, recimo, na stogodišnjicu ubistva Aleksandra i Drage državni uposlenici uortačeni s kriminalcima streljali Ðinđića, čoveka koji je pokušao da dovrši i institucionalizuje državu Srbiju. Da li su posle Ðinđićevog streljanja Tadić i Koštunica nastavili gde je Ðinđić stao i prionuli na posao dovršavanja države Srbije? Ma jok. Ma kakvi.
Tadić je - po čika Dobricinim instrukcijama - nastavio s kilavim pokušajima da napravi još veću Srbiju, a Koštunica, Koštunica je odigrao mračnu ulogu u Ðinđićevom smaknuću upravo zato da država Srbije ne bi bila dovršena i da bi takva, drljava i nedovršena - bila prirodno stanište njegove nedovršenosti i nedovršenosti njegovih ahbaba i zanosača muda.
Jer, pazite, da je država Srbija tada bila dovršena, a bilo joj je krajnje vreme, MUP i Udba bi, kao nezakonito, ladno odbili naređenje da se pale ambasade i demolira Beograd, dočim bi srpsko tužibapstvo protiv premijera podiglo krivičnu prijavu za pokušaj državnog udara (jednog od mnogih).
Da je bilo tako, garantujem da „patriotski intelektualci“ ne bi pisali nikakvu peticiju.
NE PROPUSTITE
