Rat - ili da učinim Milinčićki, „specijalna vojna operacija u Ukrajini“ - ne ide po planu TV Happy, mada Happyjeva divna komentatorska stvorenja i dalje nižu pobedu za pobedom, a kad ruskoj vojsci nešto baš krene po zlu, i za to imaju spreman odgovor: „Zna drug Putin šta radi.“
Meni se čini da Putin ne zna kud udara, ali ko sam ja da mi se nešto čini. Koliko god Putinu loše išlo u Ukrajini, koliko god ga Prigožinov marš na Moskvu uzdrmao, kremaljski potencijal za pravljenje globalnih sranja nije umanjen. Naprotiv. Ako Rusiji još lošije krene, taj potencijal će se samo povećavati. Zasad su nuklearne pretnje samo blef, ali Putin sebi naprosto ne može dopustiti da izgubi ovaj rat, mada se zacelo pokajao što ga je poveo. To si - ovakva kakva je, a drugačija nije moguća - ne može priuštiti ni Rusija, koja vekovima opstaje na (ne sasvim neutemeljenim) mitovim o ruskoj nepobedivosti. Stvar dodatno komplikuje što si ni Ukrajina ne može dopustiti da izgubi ovaj rat. A ponajmanje si to može priuštiti tema naše današnje kolumne - šaroliko društvo, bisera rasutih po celom svetu, opskurih (iako sve glasnijih) autoritarnih stranaka i političara, desničarskih pokreta, analitičara, penzionisanih oficira (svih zemalja), novindžija i šarlatana, koji žive na ruskoj sisi i čiji opstanak i probitak zavisi od ishoda ukrajinskog rata.
Kao što mračne srpske elite (svih vremena) misle da se spoljna politika može voditi onako kako vode unutrašnju - što će reći besomučnom propagandom, laganjima, mašćenjima, poricanjima i pijačarenjima, tako kremaljska elita misli da se rat može voditi onako kako se dobijaju unutrašnje političke bitke, dakle - propagandom, koja jeste moćno oružje, ali koja ipak mora imati malčice utemeljenja u stvarnosti. Možete pročitati u srpskim proruskim medijima - dakle njih 99% - izjave penzionisanih zapadnih pukovnika koji za pedesetak hiljada dolara predviđaju skoru propast Ukrajine i neminovno osvajanje Konstantinopolja. Ovdašnji penizonisani pukovnici rade volonterski. Za ideju.
Sve je to džaba krečenje. Moderni mediji ne trpe procese dugog trajanja, neprestano traže nove teme - veštačka inteligencija im je došla ko kec na deset - rat je već odavno postao agencijska vest, a globalna javnost se malčice ustalasa isključivo u situacijama kada se dogodi neki poveći pičvajz poput još jednog (delimičnog) rušenja Krimskog mosta. I onda rat prekriju ruzmarin, snegovi i šaš.
Mediji su, uostalom, nebitni, s njima ili bez njih rat će se - ako se ikada završi - rešiti na bojnom polju. Ono što je bitno - a čega nema - jesu ozbiljne teorijske analize uzroka, toka i posledica rata po svetsku istoriju i život. Ne kažem da nema „ozbiljnih“ analiza, ali sve su nekako jednostrane, navijačke, a jednostranost i navijaštvo su smrtni neprijatelji teorije. Ili je rat obrnuo onu Bodrijarovu maksimu, pa sada on kopa rupu u koju će post festum upasti teorija ili na vidiku nema majčinog sina koji će ispresti teoriju u koju će upasti posleratna stvarnost. Jer bi nepristrasni teoretičar morao da zaključi da Putin nije u pravu kad kaže da svet bez Rusije nema smisla, nego da nema smisla ni sa Rusijom.
