TUŽNA SLIKA OPOZICIJE: Samozvani Đinđićevi sledbenici danas GRABE ZA VLAŠĆU držeći se za prepone Đilasa od stiropora!

Deo proevropske opozicije dogovorio se o zajedničkom nastupu 17. decembra. U političkoj teoriji ovaj je manevar poznat kao "skok iz tiganja u vatru".

Koliko juče, general Zdravko Ponoš, lider pokreta Srce, s nipodaštavanjem je govorio o predsedniku SSP:

- Ne razumem te Đilasove ideje još od momenta kad je skrenuo kod Albukerkija posle prošlih izbora i otišao na razgovor kod Vučića.

Sada je oborio nišan i stavio se pod Đilasovu komandu.

Manje-više i svi ostali prošli su slično.

Zašto?

Zbog čega su se svrstali iza Dragana Đilasa, tajkuna koji je tri puta bio u vlasti (gradonačelnik Beograda, direktor Narodne kancelarije i ministar bez portfelja) i nigde se nije proslavio?

Odgovor je: imaju uvid u sopstvene mogućnosti. Iako se javno busaju u prsa i prete, odlično znaju svoje realne domete.

Ključar Šolakove kapije

Naše opozicione stranke nisu formirane zarad ostvarenja određenog političkog programa i njihova pozicija u biračkom telu nije odraz konkurentnosti ideja. One su interesne grupe, a rezultati koje postižu na izborima - u većini slučajeva oko cenzusa - proizvod su odsustva realnih snaga i apatije birača koji svaki put iznova rešavaju da probaju "nešto novo". Kao takve, one zavise od medija čiji je vlasnik Dragan Šolak, s kojim, opet, Dragan Đilas ima izvesne zajedničke interese. Što ovom drugom daje ulogu ključara na kapiji Nove, N1 i Danasa. Ako si dobar s Đikijem, ideš u "Novi dan" na N1 ili "Probudi se" na Novoj TV. Ako si još bolji, pripustiće te jednom u "Utisak nedelje"...

Osim toga, ne treba zanemariti ni činjenicu da je među svim ovim pretendentima na vlast jedino Dragan Đilas stvarno bogat čovek. Figurativno: "Može sve da ih kupi." I doslovno. Što i čini.

Naši opozicionari evropske orijentacije ne snalaze se u pitanjima državne politike (zato i jesu večita opozicija), ali su u sitnoj računici odlični. Između svega onog što nosi položaj ministra i parica od tajkuna, izabraće ovo drugo. Pošto je golub na previsokoj grani.

Samo, nije grana visoka, nego su oni niski.

Seme propasti

Nijedan čovek ne može da prekoračni granicu u stvarnom životu ako to već nije učinio u mašti. A kakve granice možete preći, koje visine možete dosegnuti, ako vam je u mislima krajnji cilj da budete kao Dragan Đilas?

Ljudi su kroz istoriju stupali za barjacima pobede, slobode, ravnopravnosti, imperijalizma... visoko podizali ikone svetitelja, careva-osvajača i nacionalnih oslobodilaca, i ti su im simboli određivali identitet i, u krajnjem, sudbinu.

A šta su uradili ovi o kojima pišemo? Krenuli su u pohod na Dom Narodne skupštine noseći pred sobom stiroporsku figuru Dragana Đilasa u prirodnoj veličini!

Dokle je ta povorka, tužna slika našeg političkog trenutka, mislila da može da stigne držeći, sa obe strane, lutku za ramena i prepone?

Polovina njih bila je politički aktivna za života Zorana Đinđića, i na njegovoj strani.

Zašto im on nije simbol, već Dragan Đilas, jedno od semena iz kog je nikla propast Đinđićevog političkog nasleđa.

Ali, to je, na kraju krajeva, pitanje za njih.

Nas, građana, tiče se ovo: zašto nemamo opoziciju koja može da se svrsta iza Đinđićevog lika i dela? Nego ove pačiće koji se gegaju za Đilasom, da obiđu još jedan izborni krug, pa da se vrate tamo odakle su pošli.

Kurir.rs

Bonus video: