Uveliko smo zagazili u 21. vek. Vesti koje nam pristižu iz Ukrajine i s Bliskog istoka govore nam da smo ušli u svet u kojem ratovanje između zaraćenih snaga liči na sve samo ne na ono što možemo da povežemo i zaključimo na osnovu iskustva i poznavanja istorije.
Sukobi u Ukrajini, Nagorno-Karabahu u Azerbejdžanu i sada u Gazi pokazuju da se veština ratovanja dosta promenila. Da bismo razumeli u šta je evoluirala, moramo se okrenuti ka gospodarima savremenih ratova, koje je vodila Amerika kao supersila. Jedan od ovih gospodara rata je general Dejvid Petreus, bivši šef CIA i penzionisani general kopnene vojske SAD. Nedavno je iz štampe izašla njegova nova knjiga „Konflikt: Evolucija ratovanja od 1945. do Ukrajine“. Na osnovu nje mogu se izvući kratke crte o evoluciji ratovanja.
1. Lider kao civilno lice
Današnji nacionalni lideri (predsednici ili premijeri) uglavnom su civilna lica bez prethodnog formalnog vojnog obrazovanja i ratnog iskustva. Od njih se zahteva da imaju odlično poznavanje globalnih i geopolitičkih kretanja, kao i odnosa između velikih sila i rasporeda njihovih snaga i savezništava širom sveta. Izuzetno je važno da poznaju na koji način ono što se dešava na jednom kraju sveta može za sobom da vuče dalekosežne posledice na nekom drugom kraju sveta. Ovo je veoma važno za pojedinačne zemlje, koje ne treba da ulaze u rizike u svom odnosu s velikim silama i da uvlače svoju zemlju u konflikt, jer velike sile gledaju na svet mereći svoje globalne strateške interese, bez uzimanja u obzir specifičnosti samo jedne tačke na planeti.
2. Nova vojna sredstva
Za savremene ratove je karakteristična masovna upotreba protivoklopnih sredstava. Uočljiv je i povratak taktike iz Prvog svetskog rata i rovovsko ratovanje, ali uz kombinovanje sa upotrebom savremenih tehničkih i digitalnih sredstava kao što su dronovi, satelitska navigacija, internet i pametni telefoni.
3. Odluke strateških lidera
Poslednji ratovi pokazuju da su odluke strateških lidera ključne za prekretnicu u sukobima, što uključuje i uticaj na rezultate na bojištu, mobilisanje međunarodnog javnog mnjenja za svoju stranu, ali i na povišen borbeni moral svoje populacije. Ovde je najbolji primer odluka predsednika Ukrajine Volodimira Zelenskog da na samom početku ruske invazije na Ukrajinu ostane u Kijevu, umesto da se evakuiše u Lavov, što je upravo dovelo do toga da se slomi početna ruska ofanziva, konsoliduje ukrajinska odbrana i pridobije javno mnjenje Zapada za ogromnu pomoć.
4. Pobunjeničke snage
Karakteristika savremenih ratova je postojanje značajnih pobunjeničkih snaga, njihovo gerilsko delovanje, prikrivanje i dejstvo unutar civilne populacije i u urbanim sredinama. Ovde treba navesti da se u svim sukobima pokazalo da su bolnice važan objekat koji pobunjeničke snage koriste tokom svoje borbe kako bi navele protivnika da otvori vatru na bolnice. Na taj način bi se u javnosti stvorila slika o surovosti druge strane.
5. Kontrapobunjenička borba
Ovde se prvenstveno sve može opisati kao borba za srce i um lokalnog stanovništva i taktika koja se koristi se zove „očisti-zadrži-izgradi“. Bolnice i domovi zdravlja ovde igraju ključnu ulogu, jer se omogućavaju da se pokaže saosećanje s lokalnim stanovništvom, pruži mu se nega i onemoguće pobunjeničke snage da eksploatišu bolnicu kao propagandnu platformu.
6. Civilno-vojno planiranje
Podrazumeva da se činovnici ministarstava spoljnih poslova uključuju u timove za planiranje vojnih operacija. Na ovaj način se uzima u obzir širi aspekt, važan za realizaciju vojnih planova, a ne samo vojni, kao na primer: odnos između lokalnih etničkih ili političkih grupacija na terenu, regionalna kretanja i vojni savezi, odnos snaga u međunarodnim organizacijama, šira blokovska podela i odnos velikih sila, kao i njihova mogućnost da se angažuju direktno ili preko svojih saveznika.
7. Vojno-vojna komunikacija Za ovo je potrebno da se na taktičkom nivou definišu strateški položaji među nižerangiranim starešinama koji mogu da dovedu do lokalnog sukoba i da se prošire na regionalni sukob i konflikt na svetskom nivou. Da bi se ovo sprečilo, potrebno je da obe strane razrade protokole međusobne komunikacije.
NE PROPUSTITE
