O čemu danas da vam pričam. Naći će se već nešto. Mogao bih vam, recimo, pričati o utiscima koje su na mene ostavili participanti „prve predizborne debate“ na televizoru N1, in order of appereance - Miki Aleksić, Boškić Obradović, Miloš Jovanović i Guzijan Jeremić.
Ako se pitate kakav mi je debatni utisak, odmah ću vam reći da se nisam mogao oteti utisku da za svaki glas koji uknjiži, pomenuti četverac - da ne kažem baš četvoropreg - treba da zahvali Koštunici. Mogu se stranke i koalicije koje predstavljaju pomenuta gospoda zvati kako im drago - uz obavezan prefiks „Srbija“ i „srpska“ - sve su to frakcije DSS-a, što će reći pipci cincarsko-kalburske čaršije.
Pre nego što pređemo na meritum debate, sledi anegdota dostojna publiciranja u nostalgičnoj emisiji „Kod dva bela (usrana) goluba“. Elem, početkom dvehiljaditih izbi neki pičvajz - verovatno neko haško izručenje - čeka se Koštuničina reakcija, Koštunica ni mukajet. Svi se - uključijući vrapce pod strehama - pitaju: zašto ćuti? Enigmu je rešio rafinisano sarkastični Srđa Popović, koji je rekao, ne ćuti, traži prideve, oglasiće se kad ih nađe.
Istu bujicu otrcanih Koštuničinih prideva - pouzdan znak nesposobnosti za kreativno mišljenje - rafalno su ispaljivali svi učenici prve predizborne debate, do te mere saglasni u odbacivanju francusko-nemačkog plana i nedavanja Kosova da bih - da sam se kojim slučajem najeo gljiva ludara - mogao doći u napast da se zapitam: zašto ne nastupaju u jednoj koloni?
Vekovna omađijanost pridevima je sve one s jeftinijim ulaznicama - a takvi su ogromna većina - sprečila da dokonaju da je odbacivanje francusko-nemačkog sporazuma i nedavanje Kosova legitiman stav, ali da je politika nešto drugo, u konkretnom slučaju zamena francusko-nemačkog plana nekim boljim i taksativno podastiranje političkih alatki - uključujući i njene ratne produžetke - kako povratiti Kosovo. Od toga, naravno, ništa. Samo pridevi.
Vučić je ostvario moj davnašnji san - detronizaciju cincarsko-kalburske čaršije i razotkrivanje njene bede, doduše na način dijametralno suprotan onom koji sam priželjkivao, ali jbg, nije bilo drugog. (Bolji) način - demontaža kolektivističkog zloduha - sprečila je upravo cincarsko-kalburska čaršija, tako što je streljala čoveka koji se poduhvatio tog donkihotovskog posla.
U tome je kvaka. Cincarsko-kalburskoj čaršiji se sa zakašnjenjem od 35 godina konačno dogodio narod, isti onaj narod koga je nahuškala da se dogodi, da sirotuje i gine da bi, sa Ćosićem na čelu, ostvarila cincarsko-kalburski san - „zaokruživanje životnog prostora“ koje je za rezultat donelo otcepljenje Kosova, koje sada Ćosićevi duhovni (možda i biološki, ko zna) unuci nipošto ne daju.
Jeste se pokazalo da je taj narod listom beskarakteran, drljav, kradljiv i lažljiv, ali da vam uncle Bas nešto kaže: čaršijski cincari i kalburi nisu ništa bolji - znam ih ko zlu paru - a Mirko Kovač je tvrdio da su još gori. I bio je u pravu.
NE PROPUSTITE
