Jedan od mogućih odgovora na decenijsko pitanje koje izgleda kao da je od 1.000.000 evra (iako ne vredi ni pet para): a da zašto je opozicija serbska ovako drljava, neorganizovana, rascepkana i neuspešna - pronašao sam, verovali ili ne, u poeziji, tačnije u stihovima Branka Miljkovića, citiram: „Sve što nema vatre u sebi sagori / Što sagori postaje noć / Što ne izgori rađa dan / Treba zapaliti sve što može da gori / Treba srušiti sve srušivo, sve što nije večno.“
Ako Miljkovićev poetski jezik banalizujemo i prevedemo na politički verbakular, brzo ćemo dokonati da je opozicija serbska sagorela zato što nije imala vatre u sebi. Kad kažem „vatra“, mislim na političku strast, koju usponi i strmopizdi sa vlasti ni malo ne utuljuju, koju strmopizdi, štaviše, dodatno razgorevaju.
Samo su takvi, vatreni političari, zagriženi za svoju ideju (bez obzira na boju) - bilo ih je do relativno skoro i u Srbiji, ali su se povukli sa histerične političke scene - u stanju da „zapale“ pučanstvo, da ga prenu iz „apatije“, da ga „pokrenu“ i navedu da „razbiju strah“ (uključujući i onaj od promaje). Takvih političara nigde nema mnogo - ne treba ni da ih bude - samo takvi političari se nameću kao stožerne figure iliti srpski - lideri.
Moja neznatnost od 2013. naovamo - nakon što je JexS-u i DS-u dala grace period od godinu dana da se oporave od strmopizdnog šoka i da se dovranišu - govori i piše da strmopižđeni (plus JexS-ov srednji ešalon i novopridruženi) nemaju nikakvu drugu političku ideju osim povratka na vlast, što je - da ne bude zabune - sasvim legitimno i normalno, uz napomenu da povratak na vlast nije politika, nego stvar tehnike.
Kažem JexS- i „DS-i“ zato što je DS - pre nego što je dopao šaka JexS-u - bio stožerna stranka u decenijskoj borbi za raščaravanje i uljuđivanje zemlje Srbije. Pogrešno bi sad bilo shvatiti da krivicu za „ovo što nikad ovako nije bilo“ svaljujem na JexS-ovu grbaču. Daleko od toga. JexS, fakat, nije imao visinu (doraslost) za zadatak, ali visinu nije imalo - ili je imalo još manje - ni članstvo i simpatizerstvo. Srpsko pučanstvo da i ne pominjem.
Rizikujući da me Lutovac ponovo optuži da sam Vučiću korisniji od Laze Ristovskog, po stoti put ću ponoviti: sveopšta gotovo opipljiva apatija, nad kojom mesecima nariču opozicionari i njihovi adepti, nije posledica uspona Visokog Carstvija, nego rapidnog opadanja reformskih potencijala DS-a, započetog sutradan posle pada Živkovićeve vlade.
Iz ove perspektive Carstvije JexS-ovo vaistinu ponekad zaliči na zlatno doba srpske demokratije, ono to u suštini i jeste - tih osam godina su doista bile najviši domet koji je Srbija dobacila u kakvoj-takvoj uljuđenosti i uređenosti - nevolja je što je pozlata tog doba počivala na JexS-ovoj ličnoj blagorodnosti i nenasilničkom karakteru, a ne na institucijama i vladavini prava.
Jutros mi kroz moj prozor u svet, Viber, neko ubaci poruku: slika, na slici Džordž Orvel, pisac distopijskog romana „1984“, koji užasnut zuri u knjigu naslovljenu „2024“. Kuku meni, pomislih, na šta li bi Džordž ličio da je otvorio knjigu naslovljenu „Srpska politička scena 2034“.
NE PROPUSTITE
