Boku Kotorsku ne voli samo onaj ko nije u njoj boravio ili živeo, jer ovaj mali zaliv je s jedne strane nebrušena prirodna lepota, a s druge prirodna geopolitička zavetrina koja je bila mirna maltene uvek kad se po ostatku Balkana žestoko ratovalo. Stoga nije čudo što je upravo tu, u starome kamenom gradu Kotoru, prošle nedelje održan skup lidera (zapadno)balkanskih zemalja, posvećen regionalnim odnosima i čuvenom Planu rasta Zapadnog Balkana, koji je krajem prošle godine sačinila Evropska unija opredeljujući za naš region šest milijardi evra, od čega će Srbija kao najveća i najmnogoljudnija zemlja ovog regiona dobiti oko 1,6 milijardi.
Nije to neka svota pred kojom bi se palo na dupe, ali je dobar znak pažnje iz uspavane lepotice Evrope, koja spava na zrnu graška dok svetom duvaju teški i vrući geopolitički vetrovi i znak da Evropa pokušava da sredi svoje geopolitičko dvorište. Svakako da to neće moći sama, pa će sudbina uspavane lepotice Evrope zavisiti od odnosa tri najrobusnije geopolitičke sile naših dana - Amerike, Kine i Rusije (upravo takvim rasporedom po snazi).
Od toga će zavisiti i naša sudbina na Balkanu, nas koji smo bili i ostali moneta za potkusurivanje velikih i taktički kusur koji neko može, ali i ne mora da podigne sa geopolitičke kase, onda kada se jednom svedu svetski strateški računi.
Stoga i nije loše što to konačno svođenje svetskih strateških računa mi na Balkanu čekamo sastančeći jedni s drugima, ovaj put u Kotoru, jer bi loše bilo da vreme čekanja završnog svetskog strateškog računa trošimo po rovovima, što smo prečesto činili u prošlosti, u igri u kojoj na kraju gube svi, jer niko iz naših ratova na Balkanu nije izašao kao pobednik, već smo iz njih uvek izlazili desetkovani i porušeni. Za Srbiju je računica regionalne saradnje jasna - ona kao najveća i najmnogoljudnija zemlja tzv. Zapadnog Balkana ima najviše koristi od te saradnje, pogotovo u ekonomskom smislu, jer komšiluk predstavlja redak primer zemalja s kojima imamo pozitivan trgovinski bilans. Takođe bi Srbija, opet kao najveća i najmnogoljudnija, imala najviše štete od nekog novog konflikta na Balkanu, stojeći ponosno sama izvan vojnih blokova i savezništava, predstavljajući brisani prostor u NATO i EU okruženju.
Naravno, korist je od regionalne saradnje veća za Srbiju od štete pod uslovom da se ne povrede njeni nacionalni, ali ni regionalni interesi, na koje ima legitimno pravo, s obzirom na razuđenost našeg nacionalnog korpusa širom Balkana i njegovih zemalja. To opet zavisi od širih geopolitičkih odnosa, i možemo se samo nadati da Srbija neće biti suviše stisnuta od strane bilo koje velike sile, jer će onda po principu povratne opruge ponovo skočiti u nebesa umesto da ostane na tvrdoj zemlji i pri tvrdoj i mudroj strateškoj računici, a to je uvek kad se dešavalo imalo loše posledice i po nas i po druge.
Za Srbiju je računica regionalne saradnje jasna - ona kao najveća i najmnogoljudnija zemlja tzv. Zapadnog Balkana ima najviše koristi od toga.
Dakle, velike sile odlučuju, kao što su uvek i odlučivale, o ratu i miru na Balkanu i o tome hoće li Balkan biti velika Boka Kotorska, tj. taktička zavetrina u vremenu teških i vrućih svetskih geopolitičkih vetrova, ili strateška ruža vetrova, kao što smo to prečesto bili u prošlosti.
Nema sumnje šta je u našem interesu, ali ko, na kraju krajeva, nas pita.
