Na to se gledalo kao na stvar ličnog izbora. I tako je - da je bilo pameti, kao što nije - trebalo i da ostane.
Uostalom, sve do pedeset i neke SFRJotovi muslimani slovenskog porekla nisu imali mnogo izbora. U zavisnosti od republike u kojoj su živeli, mogli su se izjasniti kao Srbi, Hrvati, Makedonci ili kao Jugosloveni.
Stvar se, međutim, iskomplikovala. Nostrifikacija Meše Selimovića je sa Ćosićeve tačke gledišta bila dibidus promašena investicija. Dostojanstveni, povučeni gospodin iz Tuzle nije se dao namamiti u muljavine boljševičko-ljotićevskog bašiozuka, bagre i brabonjaka.
A sad počujte šta će vam Uncle Bas reći iz takozvane prve ruke. Koliko god se - i iz kakvih god pobuda - neki musliman vraćao prađedovskoj naciji i veri, za ljotićevsku bagru i brabonjka u internim razgovorima će vavek ostati „balija“. Jeste se on vratio prađedovskoj veri. Tako oni kontaju, ali zašto je odlazio, taknuto-maknuto, gde je dangubio dvesta godina, kako će nadoknaditi gradivo.
Ako mislite da fantaziram, pročitajte u novinčini Nova intervju Zorana Jeremića s Ljubom Popovićem u kome je Ljuba, duhovit kakav je bio, ispričao kako je Ćosić - po dojavi pariske srbske dijaspore da na Ljubinim platnima „nema ništa srpsko“ - potegao u Pariz da ispita stvar i pred jednočlanom komisijom (Žika Stojković) ustanovio da su topole na Ljubinim slikama čisto srpske. Topole su, inače - objasnio je Ljuba - bile čempresi.
Ja ne spadam u tabor onih koji drže da je nadevanje Mešinog imena nagradi koju dodeljuju Novosti neka vrsta degradacije velikog pisca. Mešino ime je tu kao juče pomenuta Predićeva slika, koja - kao uostalom ni Meša - nije izgubila ništa od svoje vrednosti time što je iz najnižih pobuda lažno predstavljena kao autentična fotografija ili ime nagrade koju moja neznatnost posprdno zove: seljačka književna moba.
Ako ne znate šta znači drevna reč „moba“ - a garant ne znate - ništa zato, bitno je da je napisana ćirilicom.
Moba - to vam je kad se celo selo okupi da nekom završi neki veliki posao, npr. žetvu. E po tom principu radi i žiri nagrade „Meša Selimović“. To, praktično, i nije žiri, nego masovni skup na koji se odazivaju - istina sve manje - i neki kritičari od ugleda, ali i povisok dvocifreni broj nastavnika i učiteljica iz unutrašnjosti za koje niko - uključujući i većinu njih - nikad nije čuo.
Tako brojan - i tako (većinski) nekompetentan žiri - idealan je ambijent za raznorazne muljavine i „pakovanja“, od kojih su neka smehotresna, druga tragikomična.
Ne može se reći da Mešinom nagradom nisu ovenčavani i vrhunski ovdašnji pisci, ali u tome i jeste caka, jer je skriveni smisao Večernjih novosti da vrhunske stvari, ljude i pojave uvalja u govna.
