Kolektivizam se često brka s populizmom. I fakat jako liče, često i nastupaju u tandemu, ali to nije isto.
Ekstremni kolektivizmi, koji su na sreću završili u ropotarnici istorije - što ne znači da jednog dana neće vaskrsnuti - npr. fašizam, nacizam, frankizam i sovjetski komunizam, uopšte nisu populistički. Menadžmenti takvih, ekstremnih kolektivizama ne osluškuju vox populi i ne uvlače se u narodna dupeta, nego narode - naravno, za njihova dobra - stavljaju pred svršen čin.
Na drugoj strani populizmi - koji u sebi uvek sadrže i elemente nepopulističkih kolektivizama - rade drugačije, naoko suptilnije. Populistički menadžmentii tokom dužeg vremena sugerišu narodu i šta bi trebalo da radi, šta da sanja, a šta da mu se događa i onda - svaki u granicama svojih mogućnosti - ispunjava narodne želje, koje se - gle pukog slučaja - u dlaku poklapaju s menadžmentovim interesima.
Obnovimo gradivo iz onomađašnje kolumne. Ako smo se složili u mišljenju da nisu istorijske ličnosti te koje stvaraju istorijske okolnosti, nego da istorijske okolnosti stvaraju istorijske ličnosti - svejedno što istorijske ličnosti sebi pripisuju zasluge - moramo se složiti i s mišljenjem da nisu populistički menadžementi ti koji narodima zemaljskim nameću kolektivizam i populizam, nego da narodi zemaljski podložni kolektivizmu rađaju kolektivističke i populističke menadžmente.
Zahvaljujući našim posebnostima, „mi“ - jebo ja nas - imamo čak dva kolektivizma, smešana sa populizmom. Poimence: kolektivizam A i kolektivizam B (čitaj: radikalski i građanski). I jedan i drugi su saglasni da nam se svima sve događa istovremeno, pa tako, recimo, „toplotni talas ne dolazi u Srbiju“, nego „nam“ dolazi, svakom ponaosob, a opet svima, uključujući i decu, koja su takođe sva „naša“.
Kolektivističko-populistička društva - a mi smo (jebo ja nas), sa izuzetkom propalog pokušaja dekolektivizacije iz 2000-2003, od osnutka takvo, pride srpski podeljeno na kolektiviste A i kolektiviste B - po definiciji su zatvoreni sistemi društva bez dinamike, u kojima se neminovna prilagođavanja izazovima vremena sprovode ili revolucijom, ili - kad revolucija prdne u čabar - regresijom na stanje koje je prethodilo revoluciji. (Setimo se kraja osamdesetih).
Budući da su prilike za revolucije i regresije na predrevolucionarna stanja prilično retke - a i ne zavise od nas, nego od „spoljnih faktora“ - i da u Srbiji (osim prepičkavanja i koškanja) nema ni socijalne ni političke dinamike, neminovne smene režima se ne događaju usponom na vlast alternativnih politika, nego delovanjem prirodnih sila, habanjem, torzijom, frikcijom, onako kao kad se istroši feritna obloga na kvačilu, pa motor „ne vuče“.
· Reaguj