FAMOZNO: DANI ABU ĆIRJAKA
Samo što se završio Mesec Čede Antića u Rotopalanci, na istom mestu su počeli dani novooduzimača podrške studentariji Abu Ćirjaka, široj javnosti poznatijeg kao Zoran Ćirjaković, nekadašnja gvozdena pesnica čelične ledi Ljilje Smajlovićke, koji je, kad je Smajlovićka prdnula u čabar, završio u ropotarnici - umal’, grešna mi duša, ne napisah „makulaturi“ - istorije.
To ne znači da se Antić povukao sa scene. Samo što se završio Mesec Čede Antića u Politici, počeli su dani Čede Antića u Večernjim novostima. Bila je to u stvari rotacija.
Suzi Vasiljević će imati grdnih muka da pročita i da za redovni, jutarnji Visoki brifing sažme misli velikih ljudi razbacane po Ćirjakovom obilnom tekstu, spektakularno naslovljenom „Napred u meritokratski feudalizam: od osnivanja, do strasti sa ljudokoljem“.
Preporučujem Vasiljevićki da sažetak uradi minimalistički. Ovako, npr: „Šefe, Ćirjaković je na vašoj strani.“ (Mora da će Visoko Mesto oduševiti kad to čuje.)
Jesam li ja pročitao Ćirjakov tekst? Da, ali „dijagonalno“. Ćirjak je, inače, majstor da napiše članak koji „zvuči“ veoma pismeno i konzistentno, njegov jedini problem je to što ne zna šta hoće da kaže, što ga uopšte ne sprečava da govori kao navijen i da na kraju kaže upravo suprotno od onoga što nije znao da kaže. Malo komplikovano, da, ali je tako.
Kad sam napred napisao da sam Ćirjakov tekst pročitao „dijagonalno“, nisam govorio istinu; pažljivo sam ga pročitao. Ne bez razloga, jer je tekst savršen misaoni izraz velike konfuzije u koju tone svet, u kome smo mi, naravno, lideri u svemu, pa i u konfuziji.
Ćirjak dakle vidi (oseća) da je svet - a naročito Srbija - u stanju velike konfuzije i razvija tezu da velike srpske konfuzije ne bi bilo da nije studentskih protesta.
Ćirjakov misaoni aparat je pitka, ali nesvarljiva smesa marksizma, Nikolaja Velimirovića, apokaliptičkih vizija, sekularizovanog Dimitrija Najdanović i posrbljenog Slavoja Žižeka, čije tekstove - bar tako nagađam - sumnjičim kao glavni uzrok Ćirjakovog sistem failurea i posledičnog pregorevanja matične ploče.
Ćirjak je po definiciji uvek na strani poniženih i uvređenih. Tako na jednom mestu piše da je njegov N. N. „drug jedan od zgađenih pogledom na svet i Srbiju unutar jezgra oboženih ‘Studenata’ one ‘naše dece’ uglavnom klasno privilegovane. Čiju sinegdohu prepoznajem u Kosti Kecmanoviću (tko je taj), kao i ozverenjem i osvinjivanjem narodnih staleža, polusveta, kome su donedavno golobradi elitisti skloni.“
Svi (i sve) su tu - i marksizam, i Nikolaj, i Dimitrije Najdanović i Slavoj Žižek - ujedinjeni u Ćirjakovoj konfuziji, koju bi Ćirjak - samo kad bi mu istorija dala šansu i kad bi se Milo Lompar povukao s javne scene - napravio još većom, da ne kažem baš bržom, jačom, boljom...
Uzgred, onaj jedini čitalac za kog se Politika štampa nije Visoko Mesto - a garant ste pomislili da jeste - nego Suzana Vasiljević.
