Takvu prazničnu prazninu i pustoš u svom životu do sada nisam video, osim možda prilikom legendarnog pomračenja Sunca iz 1999, kada se kompletna populacija Srbije posakrivala u mišje rupe zbog opasnosti od pomračenjskih kosmičkih zračenja, stajanja na sugreb strunjivanja i pobačaja.
Isprva mi je ta praznična praznina bila pomalo začudna, ali mi je ubrzo sinulo da je ona sasvim u duhu ovdašnjeg ubuđalog nacionalnog pojmovnog aparata - o kome već godinama džaba krečim - zamandaliti se u kuće, pozatvarati sve kafane - zapravo pozatvarati sve osim benzinskih pumpi i dežurnih apoteka - i društveno umreti na dan kad bi sve trebalo da simbolično oživi.
Kao da je, bože me prosti, umesto Uskrsa bila Petka pred Preobraženje, Ognjena Marija ili jedno od onih „crvenih slova“ kad se nipošto ne sme udevati konac u iglu, uključivati veš-mašina (detaljan spisak zabranjenih radnji je dostupan u svim novinčinama).
Kao i svake nedelje, uključujući i uskršnju, moje društvo je planiralo da se okupi u onoj našoj kafanici, da proćaska i razmeni bojena jaja. Ali ovog Uskrsa to nije bilo moguće. Kafanica, naime, nije radila. Nisu radile ni okolne alternativne kafanice. Malo ko se usuđivao da otvori (bilo koji) lokal u strahu da će biti optužen za nesrpskost i nepravoslavnost. Tek je posle pomne pretrage pronađen jedan kafić na Slaviji koji je bio stisnuo muda da radi na praznični dan, kad bi sve kafane trebalo da rade punom parom.
Imalo je to i svojih prednosti. Nije bilo saobraćajne gužve, jedva da je bilo ikakvog saobraćaja osim moto i biciklističkih patrola Glova i Volta koje su razvozile praznične krkanluke i đakonije, mada mi nije bilo najjasnije odakle, jer - kako sam ustanovio drive by inspekcijom - ni ćevabdžinice nisu radile.
Izgleda da je Porfirijeva uskršnja poslanica, u kojoj je „kritikovao individualizam i nesuglasice u zemlji i pozvao aktere društvenog života da grade mir, međusobno poštovanje i dijalog“, imala (bar privremenog) efekta. Na dan Uskrsa vaistinu nije bilo - ili je bilo minimalno - parapolitičkih prepičkavanja i napušavanja, što ne znači da ih danas neće biti, a verovatno će početi još juče, tj. u ponedeljak, u koji pišem ovu kolumnu.
Porfirije je - kao i Marko - prekasno došao na Kosovo da otuda odašilje pomiritelno slovo bratske ljubve, pogotovo ako se ima na umu da isti odašiljač ne preza od odašiljanja namrgođenih poruka netrpeljivosti prema određenim ljudima, stvarima i idejama, inače neotuđivim delovima Božje Providencijalne džungle, koju bi Porfirije i njegovi svetovni i svešteni saslužitelji da pretvore u zoološki vrt „srpskog stila“.
Šansa za uspostavljanje „međusobnog poštovanja i dijaloga“ je davno propuštena - cinik bi rekao prokockana - znamo dobro kako, znamo zašto, a što reko patrijarh znamo i ko smo i šta smo. Samo se pravimo ludi.
