Isto je tako nejasno šta je dr Đuru Macuta, o čijoj stručnosti moji pajtaši lekari govore u superlativima, navelo da bez ikakvog političkog iskustva - a osnovano sumnjam i bez znanja šta je uopšte politika - prihvati položaj premijera vlade čiji se program, kako smo apsolvirali u našoj jučerašnjoj kolumni, svodi na „dobar dan, čaršijo, na sve četiri strane“ i mlataranje šargarepama i štapovima.
Bilo je sasvim predvidivo da će novo premijerovo ime poslužiti za bagatelisanje, sprdačinu i LANSIRANJE doskočice „šio mi ga Đuro“. I inače, nikad na ovdašnjoj histeričnoj javnoj sceni nije bilo više sprdačina, doskočica, poskočica i duhovitosti, u stvari, toliko je toga da sve više pomišljam da je Visoko Mesto ovoliko dugo opstalo na vlasti - sa dobrim izgledima da, ako se drugačije ne naredi, još dugo opstane - isključivo zato što politiku shvata krajnje ozbiljno, po mom mišljenju, i preozbiljno. Nebitno, međutim, šta ja mislim o tome, stvar stoji (i uvek će stajati) ovako: ko god i šta god da radi ozbiljno, na kraju nešto uradi. Kvalitet urađenog nije tema naše kolumne. Ima i jedna napomena: svako je slobodan da uradi nešto bolje.
Tema naše današnje kolumne su nagađanja šta će nam to sašiti Đuro Macut. Sudeći po ekspozeu, Đuro će se - „kao verni sin svoje otadžbine“, po sopstvenom samoodređenju - držati stare otadžbinske mode, koja će - u nedostatku novih modnih političkih trendova i kreatora - i ove sezone biti šik, iako je ne samo odavno demode nego je poprilično izanđala.
Ovako je to Đuro sašio - ili su mu sašili - „država je svetinja“. To je veoma anahrono shvatanje pojma države, koje se već 150 godina vucara po bespućima srpske istorijske zbiljnosti, od Pašića, preko Miloševića i restauratora Pašićeve i Miloševićeve politike, Koštunice, zaključno sa Visokim Mestom i koje će - ako se ne dogodi biblijsko čudo - završiti tek Sudnjim danom.
To shvatanje narod posmatra kao nekakvu organsku celinu - kao nekakvo golemo živo biće - u kome država - da se izrazim Macutu bliskom terminologijom - igra ulogu metabolizma. Problem s kojim će se Macut - a i svi mi - suočiti jeste sledeći: ako je narod samo narod, ako nije društevna zajednica koja opstaje na jedinstvu i uvažavanju različitosti - a naš narod to nije ni izbliza - koliko god jačala država - tačnije koliko god jačali državni činovnici - društvo će slabiti dok se u jednom trenutku ne raspadne, a taj trenutak je možda i nastupio.
Odmah moram da umirim - da se, daleko bilo, ne bi strunili ili šlogirali - nacionalne dušebrižnike i javne narodne pravobranioce, vazda zabrinute od mogućnosti gubitka „nacionalne supstance“. Raspad društva ne znači raspad države, još manje znači nestanak Srba sa istorijske scene, ali znači rđavu beskonačnost tapkanja u mestu, u kojoj će jedina dinamika biti međusobna prepičkavanja i razbijanje glava.